Arhive oznaka: Skyfall

Skyfall

Čitav serijal o Bondu nadovezuje se na mnogo širi niz filmova u kojima je tema spasavanje Sveta od onih koji bi da ga unište ili promene u skladu sa svojim izopačenim ideologijama i stavovima. Možemo učiniti korak dalje i upitati „Kakav je taj Svet?“ i „Ko su oni koji ga spasavaju?“.

Ono što se spasava zapravo je poredak zasnovan na principima takozvane Zapadne demokratije. Još je američki predsednik Ruzvelt objavio da će njegova zemlja pokušati da uspostavi četiri slobode na svetskom nivou: slobodu govora, slobodu vere, slobodu od prisile i slobodu od straha. Time je jasno obznanjeno da se principi zapadne demokratije, na svetskom nivou, mogu smatrati najboljom osnovom za uređenje svakog društva, bez obzira na kulturološke razlike. Da li je ovakav stav ispravan?

Celu ovu priču bih, ipak, želeo da stavim u nešto širi kontekst.

Gradićemo Svet u kome će svaki pojedinac imati šansu da ostvari svoju sreću. Nauka, kao i čovekova mogućnost da ovlada prirodom, treba da bude upotrebljena u praktične svrhe u cilju unapređenja kvaliteta života. Ovo je najavio engleski filozof i državnik Francis Bacon (Baron Verulam). Mnogi znameniti Englezi, posle njega, kao što su Džon Lok i Njutn, utkali su svoje živote u ovu ideju.

Iako je bio prinuđen da poslednje godine provede u izgnanstvu, pod zaštitom švedske kraljice Hristine, Francuz Rene Dekart, sledeći Verulamskog, sa scene je počistio one koji su govorili kako u ovdašnjem životu treba zaslužiti poziciju za neki kasniji, večni život.

Mali i veliki ljudi izašli su iz pasivnosti i borili se da ovaj život bude bolji. Renesansa, industrijalizacija, modernizam, postmodernizam, tehnološko društvo… Gde smo danas? Da li ovi koji danas vladaju drže još do Dekartove ideje da čovekov život treba produžiti, starost olakšati, bolesti izlečiti? Mnogi misle da sa svetom nešto nije u redu i da danas vladaju gramzivi bankari, mračni ljudi iz senke, lišeni bilo kakve ideje osim ideje sopstvenog bogaćenja i smišljanja kako da zadovolje svoj konformizam. Vojno-industrijski lobi koji iza sebe ima razne tajne službe, koje štite poredak i obavljaju prljave poslove.

Danas se možda više nego ikada postavlja pitanje – Kakav je ovaj Svet? Jako mnogo ljudi smatra kako sa Svetom i vladajućim ustrojstvom nešto nije u redu. Mnogi misle da nas ugodan život, individualizam i sebičnost koji iz toga proističu vodi ka ugrožavanju samog opstanka.

Sa druge strane stoje oni koji smatraju da se u cilju očuvanja ugodnog života i opšte sreće moraju donositi teške odluke. Da bi se ideje, bile one i plemenite, sačuvale i sprovele trebalo je i treba donositi teške odluke. Odabrati nekada nešto loše radi ostvarenja većeg dobra.

Onima koji sumnjaju u ovo Bondova šefica „M“ odgovara stihovima poznate Tenisonove pesme „Julisis“ („Odisej“):
Tho’ much is taken, much abides; and though
We are not now that strength which in old days
Moved earth and heaven; that which we are, we are;
One equal temper of heroic hearts,
Made weak by time and fate, but strong in will
To strive, to seek, to find, and not to yield.

 Nismo mi oni iz senke već su to oni koji hoće da nas sruše. Čini se da tu stalno kao alternativa stoji nekakav Ničeov nadčovek, iako je i sam Niče govorio kako taj nadčovek ne može biti dostižan još dugo vremena. Čak i oni kod kojih postoji potencijal i koje je Zaratustra primio u pećinu nisu ni  blizu tome. Po njemu, jedino što mi, ovakvi kakvi smo danas, možemo da uradimo jeste da se žrtvujemo za budućeg nadčoveka. Po ovom konceptu čovek je deo prirode, gde sve teži da raste, gde jači uništava slabijeg ne pitajući se pri tome da li je to ispravno.

Čini se kako se tu uklapa i priča glavnog negativca, agenta Silve (Javier Bardem), po kojoj pacovi zatvoreni u bure i ostavljeni bez hrane, jedu jedni druge kako bi preživeli. Taj poslednji koji ostane živ je verovatno nekakav super-pacov ili nad-pacov.

Tenisonovi stihovi poručuju nešto slično kao i stihovi naslovne numere – trebamo ići napred, hrabro, bez obzira na teškoće, boreći se za dalji, dostojan život. Odnosno – kada se sve sruši stajaćemo uspravno i zajedno se suočiti sa svim.

Što se Bonda tiče, tražili smo da se vrati i on se vratio. U punom sjaju. Ima problema sa formom, ali uspeva da se obračuna sa Silvom i ne zaboravlja i da replicira u duhu starog dobrog Bonda:

“Last rat standing!”

Time dokazuje da nema boljeg.

U redu. Uneću malo dodatne spekulacije u ovaj tekst. Mišljenja sam da su filmovi o Bondu uvek bili desničarsko-konzervativna produkcija. U vreme formiranja snažnog vojno-industrijskog lobija i otpočinjanja bezpoštedne borbe protiv komunizma širom cele Planete, vladala je doktrina “da će vas naša ruka stići ma gde se nalazili” (mislim da i danas ona nije napuštena). Za te svrhe su se naravno koristile tajne službe i njihovi agenti. Ovu doktrinu mešanja u unutrašnja zbivanja drugih zemalja u cilju sprečavanja širenja komunizma promovisao je Ajzenhauer. To je uključivalo otvoreno učešće u uklanjanju nekih ljudi i otvorenu pomoć drugima. U neku ruku može se reći da je ovo bila i dobra politika s obzirom da su u njegovom bliskom okruženju, kao i u vrhu tadašnje političke elite postojali oni koji su bili spremni da odmah bace atomsku bombu na Kinu. Ono što je bitno za ovu priču jeste da je takva atmosfera iznedrila i prvi film o Bondu. Mogli bi i da potaknemo neku teoriju zavere i podsetimo se da je premijera “Dr No” bila iste godine kada je ubijen Kenedi. A znamo i da su levičari i liberali, čiji je predstavnik i Oliver Stone, ubeđeni kako je za ubistvo Kenedija odgovoran upravo taj vojno-industrijski lobi.

Ipak, ako malo bolje prekopam sopstveno iskustvo, vidim da mi se ti desničari i ne čine tako loši. To su ljudi sa kojima, u osnovi, znate na čemu ste. Spremni su da vas saslušaju ako imate razumne argumente. Ne bulazne mnogo oko morala, već shvataju da se sve dešava u određenom kontekstu. Ako su vam argumenti jaki, a nastup pošten dobićete priznanje. Naravno, ovo je jedno uopštavanje. Ali, imajte na umu da ovi ljudi nemaju veze sa ovim našim, šizofrenim desničarima. Svakako ne ni sa nekim kontinentalnim neonacistima.

Levičari su pak skloni fantaziranju. A često se, suočeni sa konkretnim teškoćama, ponašaju potpuno obratno od onoga što zastupaju. Uvek se tu pominje nekakva etika i kao da samo vrebaju koga će da snime kako je uradio nešto loše, a kasnije danima razglabaju o tome.

Ne znam zašto, ali ovde mi pade na pamet jedna od omiljenih Bondovih replika iz filma “Die Another Day”:

Gustav Graves (glavni negativac) – Time to face destiny!
James Bond – Time to face gravity!

Drago mi je da se Bond vratio onakav kakav je nekad bio, uz naravno malo dodatne i ozbiljnije karakterizacije. Kada sam u “Casino Royal” video kako Bond ima nekakve ogrebotine po licu i kako ceo film pati, zaljubljuje se i planira da se ženi, nisam mogao da poverujem da se to dešava. Pa taj čovek se ni pri najvećim naporima nije oznojio! Šta je sad ovo? Gledajući sledećeg Bonda koji tuguje i pije pomislio sam kako samo još treba da se prospe priča o nesretnom detinjstvu. To se desilo u “Skyfall”. Ali ne brinite – urađeno je sa merom.

Ali tu su opet i Bondovi sjajni koperfildski trikovi. Pošto devojka koja čeka Bonda sa šampanjcem na jahti (Severine) gubi nadu da će se ovaj pojaviti i tugujući odlazi na tuširanje, Bond se pojavljuje pod tušem, bez garderobe.

Kao glavni negativac tu je trenutno možda najbolji glumac na planeti – Javier Bardem. Ako tome dodamo i najbolji glas pop muzike (Adele), ovo je nešto što morate videti.

Do sada nisam znao da je Bond Škot. Ipak, sumnjam da će ovo ubediti prvog Bonda da na referendumu ne glasa za nezavisnost Škotske.

Advertisements