Arhive oznaka: performans

Beldocs 2012 – Umetnik je prisutan

U sredu, 9. maja, u okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs, u Sava Centru je prikazan film „Marina Abramović – Umetnik je prisutan“. Nesumnjivo je da je ovo film koji je pobudio i najveće interesovanje publike na ovom festivalu. I to sa punim pravom, jer film govori o pripremama i samom izvođenju performansa Marine Abramović „Umetnik je prisutan“. Ovim performansom, izvedenim u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), Marina Abramović je uspela da performans umetnost značajno pomeri iz oblasti alternative ka mejnstrimu. Svakako treba imati u vidu i njen dosadašnji bogat rad, koji je, zajedno sa ovom postavkom/izvedbom svrstava među najveće umetnike današnjice.

No, sva ta opšta mesta i konstatacije možemo staviti na stranu i postaviti pitanje: „Kako ovaj performans utiče na gledaoca?“ „Da li je on ovde konzument ili nešto više?“

Umetnost svrstavamo u širu oblast kulture, koju možemo označiti kao oblast u kojoj se odvija čovekova duhovna i stravalačka delatnost.

Konvencionalni oblici umentosti zapravo iziskuju konzumenta – onoga koji gleda, sluša, čita. Umetnik stvara delo, komunicirajući sa publikom putem medijuma. Publika putem medijuma stiče utisak o onome što je umetnik izrazio. Teatar se čini kao direktniji kontakt i nešto možda malo bliže performansu, ali i tu umetnik (glumac) predstavlja delo prema već utvrđenom scenariju, dok publika ostaje samo posmatrač.

Performans iziskuje gledaoca, provocira njegovo aktivno učešće. On traži i izaziva reakciju i samim tim predstavlja jedinstveno prostorno-vremensko zbivanje, uz nepotpunu izvesnost toka događaja.

Dodatna karakteristika performansa Marine Abramović je i to da stavlja na probu granice mentalne i fizičke izdržljivosti umetnika, čime se zapravo želi ukazati na mogućnost nadmoći ljudskog duha u odnosu na materijalni svet.

U tom smislu Hajdeger daje sledeću definiciju umetnosti koja po svojoj širini može obuhvatiti i performans:

„Po svojoj suštini, umetnost je sveti oganj i mesto gde stvarnost svaki put iznova poklanja čoveku svoj dotad skrivani sjaj, da bi on u toj jasnosti čistije video i razgovetnije čuo ono što se obraća njegovoj suštini.“

 

Sama postavka predviđala je retrospektivu ranijih radova Marine Abramović, koje bi izvodili performans umetnici odabrani i pripremljeni od strane Marine Abramović. Centralni deo ovog događaja predstavljao bi performans u izvedbi same Marine Abramović, koji bi se svodio na to da posetioci, u periodu od 9. marta do 31. maja, od otvaranja muzeja u 9,30h do 17,00h, mogu sedeti naspram umetnice, ostvarujući vezuelni kontakt sa njom. Ova minimalistička postavka predviđa samo dve stolice, postavljene jednu naspram druge i nizak, četvrtasti sto između njih. Na jednoj stolici nalazila bi se umetnica, dok je druga predviđena za publiku. Vreme koje bi neki posetilac mogao da provede na stolici naspram Marine ograničeno je jedino radnim vremenom muzeja. U toku performansa publici je dozvoljen samo vizuelni kontakt. U slučaju bilo kakvog pokušaja egzibicija ili direktnog kontakta sa Marinom, osoba biva udaljena od strane obezbeđenja.

S obzirom da se radilo o jednoj vrsti retrospektive njenog životnog dela, Marina je na ovaj događaj pozvala i svog nekadašnjeg partnera Ulaja. Njihov susret zaista je ukazivao na jednu divnu stvaralačku i intimnu vezu koju su imali tokom godina zajedničkog života.

Ovaj film nam približava i sve teškoće, dileme i tenzije sa kojima je Marina Abramović bila suočena u toku samih priprema. Istovremeno, to nam ukazuje i na težinu i snagu neophodnu da se ovaj performans izvede do kraja. Kako je sama Marina Abramović istakla – „najteže je napraviti nešto od nečega što je blizu ništa“. Ali kao i da se najvrednije iskustvo dešava kada smo u blizini onoga „ništa“; onda kada je čovek na putu prevazilaženja popredmećene stvarnosti.

Vidimo i da ne postoji nikakav univerzalni recept za prevazilaženje ovakvog izazova. Osećamo i težinu tog prvog koraka, izlaska, sedanja na stolicu i otpočinjanja performansa; svu tenziju mogućeg neuspeha, koji stoji pred nama. Čini se kao da kontakt sa Ulajem, pružanje ruku, suze, uliva Marini snagu njenih ranijih nastupa i da odlučnije kreće dalje. Kako dani odmiču Marina sve suverenije vlada prostorom. U jednom momentu traži i da se ukloni sto između nje i posetioca.

Kako performans odmiče i ulazi u završnu fazu, raste i tenzija. Posetioci opsedaju muzej, čeka se i do 16 sati na sedanje u stolicu, sve je veće interesovanje medija. Tu su i nezaobilazni čudaci, sekte, fanatici i slični. No, pored sve te tenzije Marina zadržava suverenost i jedinstvo sa prostorom oko nje. I sami posetioci osećaju taj kontrast između prostora u kome sedi Marina i tenzije koja vlada izvan njega.

Na licima gledalaca-učesnika mogli smo da primetimo izraze različitih emocija. Vrlo često bol i tugu. Marina Abramović je izjavila kako je često ona samo ogledalo kroz koje se ljudi suočavaju sa svojim stanjem. Verovatno pri tome nije mislila da kaže kako bi isti efekat imalo i gledanje samoga sebe u ogledalu.

Ovde se zapravo radi o izlasku ljudi iz kolotečine svakodnevnice. Izlazak iz buke i tenzije i ulazak u jedan usporen i harmoničan prostor u kome jedan čovek postiže jedinstvo, nudeći onome ko u to ulazi da i on sam postane deo toga. Svakodnevni život nam odveć previše zacrtava šta je to ljudska sreća i koji su načini da do toga stignemo. Mnogi od nas uporno ponavljaju te načine, ali ne hvataju sreću. Čak i oni kojima se učinilo da su je uhvatili brzo uviđaju da je zapravo ne poseduju. Krećemo se u okviru zacrtane definicije sreće, ali se odnekud skuplja bol i tuga. A ovo su okolnosti u kojima oni izlaze iz nas.

Jedan izuzetan i potpuno zaokružen događaj.

 
Na pola puta
Na Beldocsu sam pogledao i jedan film domaćeg autora, Valentine Delić – „Na pola puta“. Kada sam pogledao trejler za ovaj film dopala mi se naracija glavne junakinje i učinilo mi se da će me ovaj film dotaći na određeni način. I bio sam u pravu.
 

Naime, često razmišljam o odnosu između mišljenja, učenja i neposredne aktivnosti sa svetom oko nas (takoreći prakse ili praktikovanja) i načina na koji balansiranje između ove tri stvari utiče na razvoj čoveka. Sve tri stvari su neophodne i podupiru jedna drugu, ali se čini da je često neophodno i da budu isključive jedna prema drugoj. Kaže se da kada počnemo da učimo, prestajemo da mislimo. Ova stanja se mogu i smeniti, ali valja voditi računa da nijedno ne bude favorizovano ili zapušteno.

Veruje se da su mladi ljudi, zbog fizičke snage, skloniji neposrednoj fizičkoj aktivnosti. U tom smislu je zanimljivo i videti koliko adekvatno motivisanje za uključivanje kognitivnih sposobnosti u tom periodu daje mogućnost za stvaranje jedne dugoročno uravnoteženije osobe.

Inače, sam film opisuje jedan sjajan projekat, po kome film i nosi naziv, u okviru koga učenici Užičke gimnazije imaju priliku da se susretnu sa nekoliko pisaca iz regiona, odslušaju zanimljiva predavanja, kao i da u neposrednom kontaktu postave pitanja i razmene iskustva. Rekao bih – veoma dobro osmišljen i koristan događaj, koji istovremeno ukazuje kako ljudi na odlučujući način mogu uticati na bogatstvo i kvalitet života.

 
5 slomljenih kamera

Želeo sam da pogledam i jedan film sa političkom temom. Opredelio sam se za film palestinskog autora Emada Burnata „5 slomljenih kamera“. Zajedno sa Burnatom ovaj film potpisuje i poznati izraelski filmadžija Guy Davidi. Film opisuje aktivan otpor i borbu palestinskih seljaka, iz malog mesta Bilin, na Zapadnoj Obali, protiv uzurpacije njihove zemlje od strane izraelskih naseljenika. Koliko god da je ova borba neravnopravna i naizgled uzaludna, moral i odlučnost stanovnika Bilina ne splašnjava. Izraelski doseljenici, ekonomski daleko nadmoćni, potpomognuti su i vojskom, koja podiže visoke ograde oko puteva i naselja, čime dodatno rasparčava zemlju palestinskih seljaka. Velike građevinske mašine, naselja od masivnih betonskih objekata i vojska, ne samo da ugrožavaju egzistenciju ovih ljudi, već i narušavaju ekosistem i tradicionalni način života. Gruba demonstracija sile i ugrožavanje osnovnih ljudskih prava su nešto sa čime se ovi ljudi suočavaju, ali i pored toga što su izloženi nasilju, uključujući i česta ubistva i ranjavanja, oni se trude da održe nenasilan karakter otpora. U fokusu svih događaja je i najmlađi sin Emada Burnata, koji odrasta u toj atmosferi.
 

Još jedan od mnogobrojnih primera dvostrukih standarda koje primenjuju moćni.

 
Film „Marina Abramović – Umetnik je prisutan“ (autor Metju Ejkers) je gotovo napunio Sava Centar, dok je na ostala dva filma (koje sam pogledao), a pretpostavljam i na dosta drugih bilo tek nekoliko desetina gledalaca.

U svakom slučaju moja poruka za kraj ovog teksta bi bila: „Gledajte dokumentarne filmove, jer tu možete videti realne ljude i život“.

Advertisements

Jedan susret sa istinom

U nedelju 24. jula, kao gost BELEF-a najavljen je performans umetnik i fotograf Uve Lajsipen Ulaj. Kako je prenela „Politika“ u svom kulturnom dodatku, Ulaj je trebalo da u Kulturnom Centru Beograda održi radionicu, dok bi performans pod nazivom „Čija je voda“ bio održan isped Delijske česme u Knez Mihailovoj.

Ulaj je našoj, ali i svetskoj javnosti poznat kao dugogodišnji partner Marine Abramović, najpoznatije performans umetnice današnjice. Imajući sve to u vidu privukao me je pomenuti članak iz kulturnog dodatka „Politike“, koji je u stvari bio ekskluzivni intervju sa Ulajem. Rešio sam, naravno, i da posetim njegovu radionicu/performans. Prva čudna stvar koju sam primetio jeste to da u uvodnoj najavi događaja uopšte ne stoji vreme početka performansa. Mislio sam da to i nije tako strašno (manji propust novinara) i da ću tu informaciju vrlo lako naći na internetu. Otišao sam na sajt Kulturnog centra Beograda, ali tamo ni traga o najavljenom događaju. Na sajtu „Politike“ takođe, ništa. Još malo guglanja i opet ništa. Kasnije sam preko „Politikinog“ sajta postavio pitanje o terminu početka ovog performansa i krenuo dalje da čitam intervju.

Onda me je iznenadila Ulajeva izjava sa početka intervjua:

Kada sam prošle godine na izvođenju performansa „Umetnik je prisutan” seo preko puta Marine Abramović, ona je reagovala emotivno, iz razloga samo njoj poznatih… Neki ljudi su pričali da je moje kratko prisustvo bio jedini momenat kada se „ledena dama“ istopila – kaže čuveni svetski performer uoči gostovanja na Belefu. (kraj citata)

„Umetnik je prisutan“ je performans Marine Abramović održan u prestižnoj Njujorškoj MoMA (Museum of Modern Art), koji je privukao jako veliku pažnju umetničke javnosti kao i svetskog jet-seta. Ovaj događaj je označio i uvođenje performansa u umetnički mainstream, a Marinu Abramović ustoličio kao najveću svetsku performans umetnicu.

Ako je Ulaj shvatio poentu tog performansa ne vidim razloga da Marinu naziva „ledena dama“, niti da mu bude čudno što je u susretu sa njim pokazala emocije. Ona jeste i mentalno i fizički dobro pripremljena za svoje performanse, ali to nikako ne znači da je „ledena“ i da ne unosi emocije u performans. Naprotiv.

Zanimalo me je svakako da vidim i neke Ulajeve performanse, kao i da pročitam nešto o najavljenom performansu „Čija je voda“. Ali o tome, na internetu, nisam našao gotovo ništa. Tu je jedan sajt koji nas veoma šturo informiše o biografiji i projektima ovog umetnika. Tu se govori o njegovom poslednjem projektu „Water for All“ („Voda za sve“), koji se bavi nedostatkom pijaće vode na Bliskom istoku. O performansu „Čija je voda“ nigde nema govora. Dakle, blago rečeno, radi se o nekome ko nije napravio ništa posebno u poslednje vreme, a glavne reference vezane su za njegov rad sa Marinom Abramović.

U međuvremenu mi je stigao i odgovor od „Politike“ u kome me novinar obaveštava da je zvao Belef i da je nastup Ulaja otkazan zbog bolesti umetnika.

Na osnovu svega sam zaključio da je u Srbiji mogao da se nađe jednako dobar (ako ne i bolji) performans umetnik ili grupa umetnika.

Koji je onda razlog da se pravi ovaj potez sa Ulajem? Da li taj performans „Čija je voda“ uopšte postoji? Da li je Ulaj uopšte planirao da dođe? Ne bi me uopšte čudio dilentatizam bilo kakvih razmera kada su u pitanju stvari u našem društvu. Svedoci smo mnogih apsurda, tako da još jedan ne bi bio nikakvo čudo.

 

Ipak, zanimala me je pozadina svega. Tako sam pronašao izjavu umetničkog direktora BELEF-a Aleksandra Denića, koju je preneo „Danas“: „organizatori festivala obeshrabrili su se videvši da najveća srpska umetnica Marina Abramović sada nastupa „pod tuđom zastavom“ i nisu se usudili da je pozovu u Beograd. Umesto toga, deo programa festivala činiće njen najbliži saradnik i nekadašnji partner Uve (nadimak Ulaj) Lajsipen.“

Žalosna izjava, najblaže rečeno. Ali još jedna potvrda o tome kakvi ljudi sede na funkcijama i kako je zapravo cela situacija u društvu poražavajuća.

Ako nekome nije jasno, da probam da razjasnim. Marina Abramović rođena je u Beogradu, ali je poreklom Crnogorka (oba roditelja Crnogorci). Čemu onda tvrdnja da je ona srpska umetnica? I da li je to uopšte bitno? Bitno je možda da je, dok je radila u Beogradu, imala loš tretman i da se afirmisala tek odlaskom iz rodnog grada.

„…sada nastupa pod tuđom zastavom i nisu se usudili da je pozovu u Beograd.“

„Nastupa pod tuđom zastavom“ – misli se na činjenicu da je Marina Abramović nedavno uzela crnogorsko državljanstvo. Ne vidim šta je tu sporno i zašto zbog toga nisu mogli da je pozovu?

Crnogorci (crnogorska vlada) su, za razliku od nas (naše vlade), uspeli da shvate značaj Marine Abramović. Tako je crnogorski ministar kulture, lično otišao u Njujork da se sastane sa Marinom Abramović i uruči joj crnogorski pasoš. Ona je prošle godine posetila Crnu Goru, gde joj je isti ministar ponudio kompletan prostor fabrike „Obod“ na Cetinju. Kada su obilazili ovaj kompleks ministar je izrazio spremnost da joj ustupe ovaj kompleks, na šta je ona upitala koji bi deo to bio. Ministar je na to rekao da bi bili spremni da joj ustupe ceo kompleks ukoliko bi imala ideju šta sa tim da se uradi.

Pre nešto više od mesec dana imao sam prilike da razgovaram sa bliskom saradnicom Marine Abramović, koja mi je rekla da je Marina, pre nekoliko godina, imala kontakte i sa tadašnjim ministrom kulture Srbije. Posle načelnog razgovora i obostrane spremnosti na saradnju, Marina se čudila zašto je niko nije dalje kontaktirao. Kada je ponovo stupila u kontakt sa ministarstvom kulture Srbije uputili su je na neku službenicu koja je pitala da li ima skajp nalog da se čuju.

Umetnički direktor BELEF-a na kraju poručuje da ćemo umesto Marine imati Ulaja. Sjajno!

Rekao bih da se već duže vremena ovde govori o nekakvom širenju „istine o Srbiji“.

Čitav događaj sa gostovanjem Ulaja bi zapravo mogao predstavljati performans pod nazivom „Istina o Srbiji“ – najavljuje se dolazak „čuvenog svetskog performera“, kao substitucije za Marinu Abramović, koja nastupa „pod tuđom zastavom“, te zato nismo smeli da je pozovemo; performans umetnik će izvesti performans o kome nema nikakvih podataka, sa nepoznatim vremenom početka; i na kraju, istina, performans se otkazuje.

Onima koji šire tu istinu preporučio bih da pričekaju još malo, kako neko stvarno ne bi došao da vidi kako ta istina izgleda.

Naravno, neki šire istinu za pare, dok drugi to rade iz čisto patriotskih razloga. Ovim prvima bih u svakom slučaju poručio da se malo više pozabave kreiranjem istine koju pokušavaju da šire. Ali ko mene sluša?

I da ne bude zabune – Marina Abramović je spremna da dođe u Beograd. Da li je spremna da se uključi u „širenje istine“? To nisam siguran.