Arhive oznaka: metafizika

Lajbnic – osvrt iz 21. veka

Čini se da je Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz) svojevremeno vrlo dobro razumeo ustrojstvo sveta. Ako ništa drugo, u svetlu otkrića moderne fizike, možemo zaključiti da je bio bliži pravoj slici Sveta od svojih tadašnjih oponenata. No, on tada nije bio u mogućnosti i da dokaže sve svoje tvrdnje, te je tako ostao utisak da je ovaj veliki mislilac poražen i zaboravljen.

Shvatio je stvari koje ne mogu biti predmet našeg direktnog iskustva. Shvatio je iako čulno nije iskusio. Ova rečenica predstavlja i osnov oko koga su se vodile žustre polemike tokom XVII i XVIII veka, između racionalista i empirista. Suština ove polemike baca i ključno svetlo na razumevanje Lajbnicove pozicije za njegovog života.

Da vidimo o čemu se radi.

Osnovna razlika i izvor suprotstavljenosti ova dva pravca jeste u tome što racionalizam zastupa stanovište da svaki čovek poseduje određene urođene ideje koje predstavljaju osnov za njegovo dalje funkcionisanje u svetu, dok empiristi tvrde da se čovek rađa kao „tabula rasa“ i da jedino pomoću svojih čula stiče iskustvo o svetu koje mu pomaže da donosi odluke i funkcioniše.

Recimo, empiristi bi tvrdili da čovek koji je od rođenja boravio bez kontakta sa drugim ljudima (recimo da je odrastao u zajednici sa životinjama) ne poseduje mogućnost upotrebe jezika. Takvog, odraslog čoveka bi bilo vrlo teško naučiti da govori. Sa druge strane racionalisti bi tvrdili da je govor urođena predispozicija ljudi i da bi i „čovek iz divljine“ bio u stanju da vrlo brzo razume jezik i počne da ga koristi. Ko je u pravu? Vrlo dugo se stajalo na poziciji da odrastao čovek koji nikada nije čuo druge ljude kako govore ne bi bio u stanju da razume koncept jezika. Iz etičkih razloga nije bilo moguće izvesti eksperiment koji bi ovo potvrdio ili opovrgao. Postojale su izvesne tvrdnje da su nađeni ljudi koji su odrasli među životinjama, ali su se takve priče uvek pokazale kao delimično istinite. Tako je u eksperimentalnom smislu ova stvar ostala nepotvrđena. Sve do skoro. Naučnici su sproveli jedan veoma dobro osmišljen eksperiment u kome su predmetima dodeljivali reči nekog imaginarnog stranog jezika. Od učesnika eksperimenta je zahtevano da memorišu što više tih imaginarnih reči koje su dodeljene određenim predmetima, a kasnije da ih ponove. Učesnici eksperimenta nisu bili uopšte uspešni u memorisanju reči i predmeta, ali je otkrivena jedna druga, mnogo interesantnija činjenica. Naime, uočeno je da učesnici dodeljuju reči predmetima prema određenom šablonu, formirajući tako novi jezik (pogledati detaljnije o ovom eksperimentu). Ovo je potvrdilo tezu da je predispozicija za jezik kod ljudi urođena. Kasnije je, ispitivanjem osoba sa poremećenim govorom, utvrđeno da postoji gen zadužen za govor.

Ovakvo saznanje svakako ne bi išlo u prilog empiristima, ali sa druge strane ne treba zanemarivati doprinose koje je ovaj pravac dao razvoju nauke i svetske misli uopšte.

Racionalisti su razum postavili kao temelj ljudskog delanja i razvoja. „Mislim, dakle postojim“ je bilo nešto što se ne može opovrgnuti, smatrao je Dekart. Tako je razum utemeljen kao nekakvo nad-čulo, čovekovo osnovno „oruđe“. Iz toga je proizilazilo da nešto što bi se smatralo za razumno i logično ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Zajedničko za sve ljude je bilo posedovanje takozvanih urođenih ideja na kojima bi se temeljila dalja rasuđivanja. Takav pristup neretko je vodio u isprazno metafizičko spekulisanje, uz upotrebu klasične logike. Jednostavnije rečeno, neko ko je vešt u baratanju rečima i logikom mogao vas je lako ubediti u ispravnost svojih tvrdnji, iako bi one u suštini mogle biti i pogrešne. Slično kao što sveštenici (skolastičari i religiozni mislioci), ukoliko su vešti, mogu ubediti nekoga da postane religiozan i to upravo na onakav način kako to propoveda njihova verska zajednica. Zapravo, kritičari bi rekli da nas racionalisti ne vode mnogo dalje od, do tada vladajućih, skolastičara (religiozna misao). Umesto vere u religiozne istine prepuštamo se razumskim istinama, što vodi u jedan lavirint metafizičkih spekulacija.

Empiristi sa druge strane tvrde da se čovek u izvođenju zaključaka i usvajanju nečega kao istinitog treba oslanjati na svoja čula. Sve ono što se dešava u našem umu posledica je čulnog opažaja i iskustva. Čula primaju informacije iz okruženja i na osnovu toga formiramo iskustvo, formiramo proste, a zatim i složene ideje. Ukratko, odgovor empirista na racionalističko spekulisanje i razumske isitne bi bio: „Moraćete vaše tvrdnje dokazati na način da se naša čula uvere u to.“

(Recimo, sasvim logično deluje da ukoliko sa iste visine, istovremeno pustimo dva predmeta različite težine, da će teži predmet pasti pre na zemlju. Međutim, nije tako. Kada izvedemo ovaj jednostavan eksperiment uočićemo da oba predmeta, bez obzira na njihovu težinu, padaju istovremeno na tlo. Kod ovog eksperimenta jedino valja imati u vidu da će predmeti koji su lakši od vazduha padati sporije, ali to je već posebno pitanje. Zaista, iz današnje perspektive, čudno deluje da niko pre Galileja nije došao na ideju da ovako nešto proveri. Ipak, možda i ne treba to toliko da čudi, jer verujem da bi i danas mnogi ljudi odgovorili da teži predmeti padaju brže na zemlju.)

Dakle, vidimo da je empiristički pristup koristan.

Vratimo se na Lajbnica.

Ovaj svestrani mislilac svrstava se među racionaliste, mada je veoma značajno da je po mnogim pitanjima kritikovao kartezijance (Dekart). Mnogi njegovi oponenti olako su previđali ovu činjenicu.

Ovaj članak sam, kao i što sam naslov i uvodne rečenice ukazuju, zamislio kao neku vrstu odgovora na kritike koju su upućene Lajbnicu, a sve u svetlu najnovijih saznanja. U tom smislu ne bih se mnogo zadržavao niti na Lajbnicovoj biografiji, niti na širokom obrazlaganju njegovih najznačajnijih doprinosa, s obzirom da o tome postoji dosta dobrih eksternih izvora.

Lajbnic-Njutn

Spor između ova dva mislioca vodio se oko prvenstva otkrića infinitezimalnog računa, poznatog i kao „calculus“ (veoma značajna oblast matematike). Danas se smatra da su oba ova naučnika, nezavisno jedan od drugog, koristeći različite metode, došli do istog otkrića. Lajbnic je svoje otkriće publikovao 7 godina pošto ga je otkrio, a o tome kada ga je prvi put primenio može se videti jedino iz njegovih beleški. Pristalice Njutna (Isaac Newton) su početkom 18. veka optužili Lajbnica za plagijatorstvo. Lajbnic se od ovih napada, manje-više, bezuspešno branio, a u jeku čitave polemike dočekao je i smrt. To da je sahranjen u grobu koji čitavih narednih 50 godina nije bio obeležen takođe govori u prilog tome koliko je njegov doprinos bio malo uvažavan. Tek ozbiljne analize, provedene nekih 200 godina kasnije, ukazale su da je Lajbnic do infinitezimalnog računa došao nezavisno od Njutna, na potpuno drugačiji način, te da je njegov doprinos celoj stvari podjednako značajan.

Spor oko infinitezimalnog računa samo je jedan, manji deo ukupne slike sukoba na relaciji Lajbnic-Njutn.

Treba imati u vidu da je empirizam zahvatio značajne sfere društvenog života, kao što su: nauka, filozofija, politika. Može se reći i da je odigrao ulogu u stvaranju jednog revolucionarnog raspoloženja i radikalnog otpora prema vladajućoj nomenklaturi i dotadašnjem načinu mišljenja. Pored pomenutog Njutna, kao najznačajnijeg predstavnika empirizma istakao bih engleskog filozofa Džona Loka (John Locke). Tu su i mnogi značajni francuski mislioci, takozvani prosvetitelji.

Težište sukoba Lajbnic-Njutn zapravo i nije bilo oko infinitezimalnog računa. To je, moglo bi se reći, samo jedan marginalni aspekt. Osnova je bila oko njihovog različitog pogleda u odnosu na ustrojstvo sveta i prirodnih zakona. Njutn je kroz svoje zakone fizike utvrdio determinizam, gde se smatralo da materijalne stvari poseduju masu i inerciju, te da su međusobno uslovljene delovanjem gravitacije. Tela zauzimaju određeni deo prostora, a od drugih tela ih deli prazan prostor. Verovalo se da se Njutnovim zakonima i principima, uz poznavanje svojstava, može predvideti pozicija svih tela u Vaseljeni.

Sa druge strane Lajbnic je tvrdio da tela ne poseduju protežnost, već da prostor predstavlja jednu ukupnu celinu. Ukoliko bi materija bila sastavljena od čvrstih gradivnih elemenata ona ne bi posedovala životnost. Materija se može beskonačno deliti, ali se ne može doći do opipljivih gradivnih elemenata, već se u osnovi životnosti materije nalazi neprestano delovanje sila, te materija mora biti u stalnom kretanju.

Njutn nikada direktno nije učestvovao u polemici sa Lajbnicom, ali je iza njega stajalo „Kraljevsko naučno društvo“, a kao svog zastupnika imenovao je engleskog filozofa Semjuela Klarka (Samuel Clarke). Klark je, kao i mnoge druge Njutnove pristalice, žestoko napadao i često izvrgavao poruzi Lajbnicovu filozofiju, dovodio u pitanje njegovu ličnost, moral i čast. Lajbnic se u toj prepisci branio i često bio primoran da odgovori istom merom. Iz ove prepiske se može videti da je Lajbnic vrlo dobro izgradio kompletan koncept prostora i vremena koji gotovo u potpunosti odgovara današnjim otkrićima moderne fizike. Naravno, u to vreme bilo je nemoguće izvesti dokaze u korist Lajbnicovih tvrdnji pa su se argumenti u korist Njutna temeljili na tome da Njutn:

„…ne pretpostavlja ništa i što u stvarima prihvata samo ono što vidi“. „On uopšte ne odlučuje na osnovu principa, već sve stavove i sve zakone izvodi na osnovu iskustva.“

Lajbnic smatra da se ne treba oslanjati samo na iskustvene činjenice, već i na takozvane racionalne činjenice, kao nešto primarno i urođeno kod čoveka.

Dakle, Njutn i njegove pristalice veruju da pored materije postoji i prazan prostor i da čak prazan prostor sačinjava veći deo Univerzuma, dok  materija čini tek jedan neznatan deo. Dalje Njutn i njegove pristalice govore kako je prostor „organ Boga“, njegov sastavni deo, beskrajan i večit kao i samo božansko biće. Ovde moram napomenuti da su i Njutn i Lajbnic prihvatali Boga kao Stvoritelja. Mora se imati u vidu da se u to vreme ateističke ideje nisu mogle tako javno zastupati, ali i to da je većina zaista verovala u Boga. Međutim, bitno je napomenuti i da je Lajbnic u svojim shvatanjima uloge Boga bio mnogo udaljeniji od hrišćanskih dogmi od Njutna. O tome svedoči i pomenuto Njutnovo shvatanje u kome on zastupa ideju apsolutnog prostora i vremena.

Lajbnic na to odgovara:

„Što se mene tiče, ja sam više puta ukazao da prostor smatram nečim čisto relativnim, kao i vreme.“

„Prostor je nešto, ali kao i vreme; i jedno i drugo je izvestan opšti red stvari. Prostor je red Koegzistencija, a Vreme je red sukcesivnih Egzistencija: to su istinske stvari, ali idealne kao Brojevi.“

Ovde Lajbnic ističe da se bez sveta, bez stvari i bez materije, u njihovim prirodnim tokovima i promenama, nikako ne može govoriti ni o prostoru niti o vremenu. Dalje ističe:

„Ja verujem da nema nikakvog prostora bez materije (ovde podrazumevam prazno od materije), čak i kod eksperimenata koji se nazivaju prazninom, gde se gruba materija isključuje iz šupljine staklene cevi težinom žive u Toričelija, ili pumpom u Gerikea. Jer, zraci svetlosti, koji nikako nisu bez izvesne suštine materije, prolaze kroz staklenu cev.“

„Prostor i materija razlikuju se kao vreme i kretanje. Međutim, ove dve stvari su, iako različite, neodvojive.“

Sa teološkog aspekta Lajbnic ne veruje u prostor kao „organ Boga“ već tvrdi:

„…kada uopšte ne bi bilo stvorenih stvari, prostor i vreme bi bili samo ideje Boga.“

S obzirom da je bio, kao što smo prethodno videli, izložen napadima na samu njegovu ličnost i čast Lajbnic na jednom mestu zaključuje kako je učenje o realnom i apsolutnom prostoru i vremenu samo „jedan idol nekih modernih Engleza“.

„…jedan konačan materijalni Univerzum, koji se ceo šeta u jednom beskonačnom praznom prostoru jeste obična fikcija“; jer „ne samo što uopšte nema realnog prostora izvan materijalnog Univerzuma“, već isto tako „jedno ovakvo delovanje bilo bi bez cilja, značilo bi raditi a ništa ne činiti, agendo nihil agere“.

                    

Krajem 19. veka Majklson i Morli (Michaelson-Morley) izveli su eksperiment koji je trebao da pokaže brzinu Zemlje u odnosu na etar (prazan prostor), odnosno brzinu svetlosti u odnosu na kretanje Zemlje. Međutim, ovaj eksperiment je pokazao da je brzina svetlosti jednaka bez obzira da li se objekat kreće od ili ka izvoru svetlosti. Ajnštajn je pretpostavio da se ova nedoumica može rešiti ako napustimo shvatanje o apsolutnom vremenu. Njegovom posebnom teorijom relativnosti utvrđeno je da se tela skraćuju u pravcu kretanja ka svetlosti, a time je i prestala potreba za postojanjem etra, odnosno praznog prostora. Kasnije je opšta teorija relativnosti obuhvatila i uticaj gravitacije na prostorvreme, odnosno utvrđeno je da gravitacija utiče na zakrivljenje prostorvremena. Princip relativnosti je mnogo puta od tada potvrđen kroz razne opite i danas se smatra jednim od temelja fizike.

Ovde bih skrenuo pažnju da teorije relativnosti spadaju u klasične teorije, ali istraživanje čestica na subatomskom nivou i eksperimenti izvedeni na tom polju tokom dvadesetog i početkom ovog veka ukazuju na to da na ovom nivou ne možemo sa izvesnošću računati da se neki događaj može predvideti. Na ovom nivou vlada princip neodređenosti, a umesto sa izvesnošću baratamo sa verovatnoćama.

Čini se da je Lajbnic i ovo dobro shvatio. U svojoj knjizi „Novi ogledi o ljudskom razumu“, zamišljenom kao odgovor na poznato delo Džona Loka „Ogledi o ljudskom razumu“ („An Essay Concerning Human Understanding“) govoreći o ljudskom saznanju, na Lokovu opasku da možemo prihvatiti tri vrste saznanja – intuitivno, dokazno i čulno, Lajbnic ističe kako bismo ovim „vrstama sigurnog saznanja mogli dodati i znanje o verovatnome“.

„Na taj način postojaće dve vrste saznanja kao što ima dva vida dokaza, od kojih jedni omogućavaju sigurnost, a drugi se ograničavaju samo na verovatnoću“.

Nešto pre toga u okviru iste polemike Lajbnic kaže:

„Mišljenje zasnovano na verovatnoći možda isto tako zaslužuje ime saznanje“. Da se ovim pitanjem nije bavio samo površno vidimo i iz sledećeg: „Ne znam da li bi ustanovljavanje veštine određivanja verovatnoće bilo korisnije od velikog dela naših dokaznih nauka i ja sam se ne jednom bio zamislio nad tim“.

Lajbnic ovde gotovo izvesno govori jezikom kvantnih fizičara dvadesetog veka.

Kada pominjemo delo „Novi ogledi o ljudskom razumu“ valja napomenuti da je Lajbnic, pošto ga je završio, odustao od njegovog objavljivanja, zbog toga što je Džon Lok u međuvremenu preminuo. Lajbnicu se činilo da je to ispravno, iako čitajući knjigu nisam nigde naišao na napadački ili uvredljiv ton prema Lokovim idejama. Ovo delo objavljeno je nekih šezdesetak godina kasnije. Rekao bih da makar isto onoliko koliko je Lajbnic kroz ovo delo želeo da istakne svoja neslaganja sa Lokom, on je isticao i veoma značajna mesta oko kojih se slagao sa engleskim filozofom.

Lajbnicovo učenje o monadama predstavlja oslonac njegovog sistema prostorvremena i ustrojstva Univerzuma. Ovaj koncept i danas deluje kao fikcija, ali u svetlu dostignuća koje je postigla moderna kvantna fizika, naročito imajući u vidu teoriju struna, učenje o monadama ne deluje tako nemoguće. Kao što sam pomenuo Lajbnic je smatrao da se ne može smatrati da su tela sastavljena od čvrstih gradivnih elemenata. To je po njemu jedno od osnovnih i nužnih svojstava materije. Diskutujući o modusima prostora u „Novim ogledima o ljudskom razumu“ Lajbnic kaže:

„Kada bi svet bio ispunjen tvrdim česticama, koje ne bi mogle niti da se skupljaju, niti razdvajaju, kao što se uobičajeno zamišljaju atomi, bilo bi nemoguće kretanje. Ali u stvarnosti nema izvorne tvrdoće: izvorno je, naprotiv, tečno stanje, a tela se dele kad je potrebno, jer nema ničeg što bi to onemogućavalo. A baš to oduzima svu dokaznu snagu argumentu u korist praznog prostora, izvučenom iz činjenice kretanja.“

Lajbnic smatra da u materijalnom svetu postoji dvostruka beskonačnost – beskonačno malo i beskonačno veliko. Svojstvo beskonačnosti je takvo da ona ne može biti modifikovana. Beskonačnost nije nešto najveće ili najmanje moguće. Sama jedna tačka u prostorvremenu, kao što je trenutak, ne može se kvantitativno izraziti, ali predstavlja granicu. Tek stavljajući je u sled sa drugim tačkama mi dobijamo kontinuitet i merljivu veličinu.

Po istom principu monade, kao jedinice koje nisu kvantitativno merljive sačinjavaju Univerzum. Svaka monada je jedinstvena i predstavlja svet za sebe, odnosno poseduje svojstva koja poseduje i čitav Univerzum.

Kritika francuskih prosvetitelja

Francuski prosvetitelji ne samo da su zdušno zastupali ideje Loka i Njutna, već su smatrali da se sa metafizičkom filozofijom treba odlučno razračunati, s obzirom da ova predstavlja nešto potpuno beskorisno i štetno po razvoj čovečanstva. Bili su uvereni da tadašnji poredak ne služi dobrobiti čovečanstva, te da se mora pristupiti radikalnim, revolucionarnim promenama. Iako im se može odati priznanje da su zastupali humanističke ideje, ne bi trebalo izgubiti iz vida da su bili ideološki ostrašćeni. Sa tih pozicija i u tom tonu su napadali metafizičku filozofiju. Čini se da ih je upravo ta ideološka ostrašćenost onemogućavala da uvide pravi značaj Lajbnicove filozofije, bilo da nisu shvatali o čemu on govori ili nisu imali dobre namere (često i jedno i drugo).

Ukratko ću se osvrnuti na kritiku poznatog francuskog filozofa tog vremena i Lokovog sledbenika, Kondijaka (Condillac). U knjizi II „Ogledi o novovekovnoj evropskoj filozofiji“ (Radmila Šajković) nalazim da se Kondijak veoma ozbiljno primio posla tumačenja i kritike Lajbnicove metafizike, sa posebnim osvrtom na učenje o monadama.

Kondijak se držao svog uverenja da je metafizička filozofija samo skup nagađanja i pretpostavki koje su izvučene iz navodnih urođenih razumskih istina koje se ne dovode u pitanje.

Na toj liniji kritikovao je i Lajbnicovo učenje o monadama. Njegovi pogledi nisu dublje zadirali u smisao ovog učenja. Tako se iz celokupne kritike može istaći da Kondijak smatra kako je nemoguće iz nečeg što ne poseduje svojstvo merljivosti (monade) izgraditi nešto što to isto poseduje (svet u kome živimo).

„…ima protežnosti, zato što ima nečeg što nije protežno; ima tela, zato što ima nečega što nisu tela“.

Danas možemo samo reći kako čestično-talasno svojstvo materije u potpunosti demantuje Kondijaka.

No čini se da je Kondijak bio toliko uveren u ispravnost svog stava da je čak tvrdio kako Lajbnic nema razgovetnu ideju o predmetu o kome govori.

Možda jedina valjana kritika koju je Kondijak uputio Lajbnicu jeste nedoslednost u upotrebi jezika. Ali da li je uopšte u ovakvim stvarima moguće na pravi način upotrebiti jezik koji nam je na raspolaganju? Da li je jezik ovakav kakav jeste dovoljno sredstvo da se stvari objasne na ovom nivou? Da su se isto ovo pitali i poznati kvantni fizičari 20. veka govori i dijalog Vernera Hajzenberga i Nilsa Bora, izložen u Hajzenbergovoj knjizi „Fizika i metafizika“.

Povodom novih otkrića do kojih je došla kvantna fizika Bor na jednom mestu kaže:

„To je, međutim, zaista sasvim beznadan zadatak; zadatak sasvim druge vrste nego što se inače postavlja u nauci, jer u dosadašnjoj fizici, ili u svakoj drugoj prirodnoj nauci, ako smo hteli da objasnimo neki nov fenomen, mogli smo upotrebljavajući postojeće pojmove i metode pokušati da taj novi fenomen svedemo na već poznate pojave ili zakone. Međutim, u atomskoj fizici mi već znamo da dosadašnji pojmovi nisu dovoljni za to. Zbog stabilnosti atomskih vrsta Njutnova fizika se ne može primeniti u unutrašnjosti atoma; ona u najboljem slučaju može ponekad pružiti izvestan oslonac. Stoga se ne može dati ni očigledan opis strukture atoma, jer takav bi se opis – upravo zato što bi trebalo da bude očigledan – morao služiti pojmovima klasične fizike, a oni više ne obuhvataju to zbivanje. Vi shvatate kako se takvom teorijom u stvari pokušava nešto sasvim nemogućno. Treba da iskažemo nešto o strukturi atoma, a ne posedujemo jezik kojim bismo se mogli jasno i razumno izraziti.“

Na pitanje, tada mladog Hajzenberga, „kako onda da se postigne napredak? Fizika je najzad, ipak egzaktna nauka“, Bor odgovara:

„Moramo očekivati da će paradoksi kvantne teorije, neshvatljive crte koje su u vezi sa stabilnošću materije, svakim novim saznanjem biti osvetljavani sve jačom svetlošću. Kada do tog dođe, možemo se nadati da će se u toku vremena obrazovati novi pojmovi pomoću kojih ćemo moći nekako da obuhvatimo i ta neočekivana zbivanja u atomu, ali još smo daleko od toga.“

Hajzenberg ovaj dijalog završava pitanjem:

„Ako je unutrašnja struktura atoma tako malo dostupna očiglednom opisivanju, kao što vi kažete, ako mi u stvari ne raspolažemo jezikom kojim bismo mogli govoriti o toj strukturi, hoćemo li uopšte ikad shvatiti atome?“

Bor je oklevao trenutak, a zatim reče:

„Hoćemo, ali pri tom ćemo istovremeno tek naučiti šta znači reč ’shvatiti’.“

Lajbnicov optimizam i kritika Voltera

Po pitanju mogućnosti napretka čovečanstva, dostignuća i poboljšanja života pojedinačnih ljudi Lajbnic je gajio bezrezervni optimizam. Tvrdio je kako čovečanstvo može napraviti takav napredak čak za samo 10-15 godina kakav nije napravljen u celokupnom razvoju civilizacije. Ovo svakako nisu bile samo prazne izjave. Jedan od najambcioznijih projekata koji je Lajbnic zamislio, ali koji, nažalost nije bio u mogućnosti sam da realizuje, jeste stvaranje takozvanog univerzalnog jezika. Ovaj jezik je zamišljen kao kombinacija matematike, logike i konvencionalnog jezika. Cilj ovog jezika bio je brže dolaženje do saznanja i osvajanja novih znanja uopšte. Pored toga zalagao se za osnivanje Akademije nauka (što je i urađeno), kao i za organizovanje čestih naučnih sajmova, na kojima bi naučnici iz celog sveta razmenjivali dostignuća. Smatrao je i da medicinske usluge treba učiniti dostupnim svim ljudima.

Lajbnic je bio istinski kosmopolita i protivnik ratova, naročito među evropskim narodima. Aktivno je pratio sva politička zbivanja i ratove na evropskom tlu. Jedini rat koji je opravdavao jeste rat protiv osvajača iz Azije, Turaka, koji su stupili na evropsko tlo sa ambicijom da pokore hrišćanske narode. Smatrao je da bi se svi evropski narodi trebali ujediniti u otporu prema Turcima, kako bi se suzbile njihove osvajačke ambicije u Evropi.

Generalno, Lajbnic je imao stav da prosvećeni vladari mogu dati odlučujući podsticaj ka razvoju čovečanstva u pravom smeru. Smatrao je da revolucija ne donosi ništa osim nazadovanja.

U to vreme jedna od najjačih evropskih država bila je Francuska, a jedan od najmoćnijih vladara – Luj XIV – Kralj Sunce. Lajbnic se nadao kako bi francuski Kralj mogao deliti njegovu viziju i odigrati značajnu istorijsku ulogu. Međutim, pošto je u Austrijsko-Turskom ratu podržao Tursku stranu, Lajbnic se izuzetno razočarao u ovog monarha.

Lajbnic je inače veći deo karijere proveo u službi nekoliko nemačkih knezova, ali je očigledno da njegovi projekti nisu imali veći uticaj na ove vladare, iako se može reći da je imao uticaj na neke značajne ljude.

Veliki ruski reformator Petar Veliki se svojevremeno zainteresovao za Lajbnicove ideje, te je preko svog izaslanika, Golovkina, stupio u prepisku sa Lajbnicom. Lajbnic je bio veoma zainteresovan da svojim idejama i energijom pomogne preobražaj carske Rusije. Kako je sam isticao, njegovo nemačko poreklo ga uopšte ne bi ometalo da pomogne ruskom ili bilo kom drugom narodu u želji za istinskim napretkom. Isticao je svoj kosmopolitizam i prevashodnu želju za ukupan napredak čovečanstva. Kontakt sa suverenom Rusije Lajbnic je ostvario u svojim poznijim godinama, pa možemo samo žaliti i nagađati kakva bi dostignuća mogla proisteći saradnjom njih dvojice. Recimo, valja napomenuti da je Ruska akademija nauka osnovana i organizovana prema Lajbnicovom planu.

Valja napomenuti da se Lajbnic veoma interesovao za kinesku kulturu. Imao je vrlo živu korespondenciju sa evropskim misionarima u Kini. Kinesku kulturu i civilizaciju je smatrao jednako značajnom kao i evropsku, a u nekim aspektima čak i naprednijom. U jednom momentu je smatrao da bi kinesko pismo moglo poslužiti kao osnova za njegov univerzalni jezik, ali je kasnije zaključio da ono nije u potpunosti pogodno za tako nešto.

Tadašnje prilike u Evropi mnogima nisu davale razloge za optimizam. Brojni ratovi, razaranja, siromaštvo, bolesti, glad… Upravo u Francuskoj rodio se pokret prosvetitelja koji su smatrali da je neophodno poredak menjati iz korena, uništiti sve staro, kako bi se novo društvo izgradilo na pravednijim osnovama.

Jedan od najnaprednijih duhova tog vremena, britki satiričar, Volter (Voltair), bio je jedan od najvećih kritičara tadašnjeg poretka i inspirator kasnijih revolucionarnih pokreta, posebno u Francuskoj. Volter je na najeksplicitniji način u svojim delima kritikovao strahote koje je proizvodio tadašnji vladajući društveni poredak u Evropi. Pored bogatih i moćnih njegova kritička oštrica bila je usmerena i na uticajne institucije tog vremena, naročito hrišćansku crkvu, kao i na intelektualce. Mnogi filozofi i moralisti su se, po njemu, morali oštrije suprotstaviti vladajućem poretku u kome svi ljudi nisu imali jednaka prava niti su tretirani na human način. Evropljane je smatrao za beskrupulozne osvajače koji ubijaju i eksploatišu druge narode.

Imajući sve ovo u vidu na udaru Volterovog pera našao se i Lajbnic. Volter je Lajbnica posmatrao kao intelektualca koji se dodvorava vladarima i moćnicima, govori o moralu i napretku čovečanstva, pri čemu ignoriše sve strahote u kojima ljudi žive i okončavaju svoje živote.

U jednom od svojih najpoznatijih dela „Kandid“ Volterov lik tvrdi kako „živimo u najboljem od svih mogućih svetova“. Međutim, susret sa realnim životom ga demantuje, stavljajući pred njega sve strahote koje proživljavaju ljudi tadašnjeg doba.

To da „živimo u najboljem od svih mogućih svetova“ je poznata Lajbnicova rečenica na kojoj on, između ostalog, temelji svoj metafizički optimizam. Bog je, prema Lajbnicu, imajući u vidu sve moguće kombinacije razvoja čovečanstva, a i samog Univerzuma, stvorio najbolji mogući Svet, pri čemu je cilj bio maksimizacija dobra, a ne nužno eliminacija zla. I to je po Lajbnicu najbolji mogući svet, jer u svetu bez zla ne bi bilo moguće dostići maksimalno dobro.

Više je nego očigledno da je Volter ovaj roman napisao sa idejom da ismeje Lajbnicov „u realnosti neutemeljeni optimizam“, kao i da prikaže Lajbnica kao dvoličnog filozofa koji sa jedne strane govori o napretku čovečanstva, dok sa druge strane nimalo ne oseća probleme običnih ljudi. Imajući u vidu Volterov talenat, kao i objektivno stanje u društvu, ne treba sumnjati da je „Kandid“ u potpunosti ostvario cilj.

Smatram da smo mi, danas, u dobroj poziciji sa koje stvar možemo sagledati sa jedne istorijske distance. Svakako ne treba dovoditi u pitanje to da je kritika moćnika i postojećih društvenih nepravdi, upućenih od strane humanista, kao što je Volter, uvek dobrodošla. Međutim, treba postaviti pitanje koliko su revolucije i revolucionarni koncept uopšte doprineli razvoju čovečanstva. Utisak je zapravo suprotan – revolucije su unazađivale društva u kojima su se odigrale, a umnožavala su nasilje. Na udaru rulje i prekog suda bi se našli ne samo vladari i moćnici, već i birokratija, bogati trgovci, sveštenici i mnogi drugi intelektualci. Ovo bi neizostavno stvaralo klimu u kojoj kreativni i preduzimljivi ljudi ne bi mogli da nađu prostor za ostvarivanje svojih ideja, te bi radije potražili mirniju sredinu u kojoj bi realizovali svoje ideje. Jedina korist bi zapravo bila jedna kraktoročna grupna psihoterapija za namučeni narod koji bi ovim došao u poziciju da upadne u raskošnu kuću bogatog trgovca, skrati ga za glavu, a zatim da se u takvom ambijentu svi lepo najedu i napiju.

Revolucija deluje kao preterano radikalan i nestručno izveden hiruški zahvat koji će organizmu zasigurno naneti više štete nego koristi.

Ako želite nekoga da oslabite, „uvalite“ mu revoluciju. Čini se da to danas znaju i velike svetske obaveštajne službe.

Možda bi se mogla navesti i koja pozitivna reč u prilog korisnosti revolucije, mada mislim da sve to ne bi izmenilo ukupnu sliku. Imajući sve argumente u vidu čini se da je Lajbnic ipak imao bolju političku viziju od Voltera.

Takođe, mišljenja sam da izjavu jednog velikog mislioca kao što je Lajbnic da „živimo u najboljem od svih mogućih svetova“ ne bi trebalo shvatiti onako površno kako su to učinili neki njegovi savremenici, a i kasniji filozofi.

Lajbnic ukazuje da je Bog stvorio Svet. Teorija kreacionizma nije danas prihvaćena u naučnim krugovima, kao i kod mnogih intelektualaca. Mada sa druge strane i nauka nema sasvim utemeljenu teoriju o postanku Sveta. Ovo možda i nije važno za prethodnu Lajbnicovu izjavu, ali svakako želim da naglasim da ga zbog toga ne možemo kvalifikovati kao religioznog mislioca.

On uviđa da su pri stvaranju Sveta uslovi morali biti precizno podešeni kako bi dobili Svet u kome danas živimo, kao i da je postojalo beskrajno mnogo drugih kombinacija. Bog je biće koje je bilo u stanju da sagleda i razmotri sve te kombinacije i odabere najbolju od svih.

Na slična razmišljanja sam naišao u knjigama Stivena Hokinga, koji takođe smatra da je Univerzum u kome živimo najbolji mogući, jer se jedino u njemu mogu razviti inteligentna bića kao što smo mi. Mnoštvo drugih Univerzuma može postojati, ali se mi ne bi razvili u njima. Hoking se ovde poziva na antropičko načelo koje kaže da je Univerzum ovakav kakav je, jer je jedino u njemu moguće naše postojanje.

Lajbnic danas

Imajući sve do sada navedeno u vidu smatram da ovaj brilijantni mislilac zavrednjuje pažnju, iako neki od njegovih sistema i ideja nisu u potpunosti razvijeni. A možda bi upravo ta činjenica bila presudno motivišuća. Treba imati u vidu da je Lajbnic, pored nekoliko poznatih objavljenih dela, iza sebe ostavio bogatu korespondenciju od oko 15.000 pisama, vođenu sa značajnim ljudima tog vremena. Često je u pismima, kroz oštru polemiku, na najbolji način i objašnjavao svoje ideje, kao što je to slučaj u prepisci sa Klarkom (Njutnov zastupnik), kada je vrlo jasno izložio svoj koncept prostorvremena i materijalnog sveta uopšte.

Iako je Lajbnic svrstan među racionaliste pri razmatranju njegovog dela treba izbeći ovu zamku etiketiranja, jer se on sam nikad nije slepo vezivao za nekakve principe, već je bio uveren da se do saznanja dolazi analitičkim putem.

U današnjem, takozvanom postmodernističkom vremenu metafizika Lajbnicovog doba se od strane mnogih smatra prevaziđenom. Postmodernizam smatra da je racionalno usvajanje saznanja prevaziđena stvar, a istinu i traganje za istinom tretira kao nešto nepotrebno, čak nepostojeće. Ako tome dodamo averziju postmodernista prema kreacionizmu, jasno je zašto Lajbnic ni danas nije toliko „atraktivan“.

Niče (Friedrich Nietzsche) je objavio obračun sa „starim“, pokret ka natčoveku, novu epohu – epohu koju je Hajdeger (Martin Heidegger) nazvao „epoha dovršene metafizike“.

Kao što sam ranije pomenuo Lajbnic i Lok vodili su zamišljenu polemiku u Lajbnicovim „Novim ogledima“. I pored neslaganja po nekim pitanjima njihovi sistemi su se mogli usaglasiti po mnogim važnim pitanjima. Jedno od najvažnijih mesta oko koga su ova dva mislioca saglasna je put ka unapređenju ljudskog saznanja, kao neophodan uslov za uvećanje ljudske sreće. Čovek kao ono-bivstvujuće i njegova sreća uspostavljena kroz odnos sa onim što mu se predstavlja (predmetna stvarnost) jeste centralno mesto ove filozofije. To je ono vladajuće.

Hajdeger ukazuje na metafiziku (posmatrano šire od same metafizike racionalista) kao na „kob Zapadne civilizacije“. Vladavina metafizike se ogleda u popredmećivanju bivstvovanja. Čovek, kao bivstvujuće, se utvrđuje u svome ja (u refleksiji postaje prvi objekat), a potom sve bivstvujuće postavlja kao predmet za neki subjekt. Metafizika na taj način stavlja bivstvovanje u zaborav, bivajući zarobljena u razlici između bivstvovanja i bivstvujućeg. Čovek se uspostavlja kao radna životinja (animal rationale) koja pustoši planetu.  Ovu epohu karakteriše i vladavina tehnike u širem smislu i računskog uma („Pitanje o tehnici“).

U istom kontekstu se može sagledati i Hajdegerovo viđenje nauke. Nauka, koju naziva „teorija stvarnog“ potiskuje razmišljanje.

U predavanju „Nauka i razmišljanje“ Hajdeger kaže:

„stvarnost unutar koje se današnji čovek kreće i u kojoj pokušava da se održi, u njenim osnovnim crtama sve više saodređuje ono što se zove zapadnoevropskom naukom. Ako razmislimo o toj pojavi, videćemo da je u zemljama Zapada i u epohama njegove povesti nauka stekla moć koju nigde u svetu ne možemo sresti, i da je na putu da tu moć na kraju raširi po celoj Zemaljskoj kugli.“

Dalje navodi:

„moderna nauka, shvaćena kao teorija u smislu obrađivanja jeste obespokojavajuće-uplićuća obrada stvarnog. Nauka „pritešnjuje“ ono-stvarno. Ona ga nagoni da se svaki put prikaže kao tkanje, to jest u preglednim nizovima datih uzroka. Tako ono-stvarno, u svojim nizovima, postaje pratljivo i pregledno. Ono-stvarno obezbeđuje se u njegovoj predmetnosti. Odatle proističu oblasti predmeta, oblasti koje naučno obrađivanje može na svoj način da sledi. Sledilačko predstavljanje, koje sve-stvarno obezbeđuje u njegovoj pratljivoj predmetnosti, jeste osnovna crta predstavljanja posredstvom koje novovekovna nauka odgovara stvarnom.“

„Naučno predstavljanje nikad ne može da zaokruži suštinu prirode zato što je predmetnost prirode unapred samo jedan od načina kako se priroda pojavljuje.“

„Razmišljanje je drugačije suštine nego postajanje-svesnim i znanje nauke, drugačije suštine nego i obrazovanje. Reč obrazovati znači pre svega: postaviti uzor i ustanoviti propis. Ona zatim znači: oblikovati unapred-date sklonosti. Ustanovljenje zajedničkog obrazovnog ideala i njegova vladavina pretpostavljaju neupitan, svestrano obezebeđen čovekov položaj. Ta pretpostavka, sa svoje strane, mora se temeljiti na verovanju u neodoljivu moć nepromenljivog uma i njegovih principa.“

„Nasuprot tome, tek nas razmišljanje izvodi na put k mestu našeg prebivanja.“

„Epoha obrazovanja primiče se svome kraju – ne zato što neobrazovani stiču vlast, već zato što sve vidljiviji bivaju znakovi nove svetske epohe, u kojoj tek ono-što-je-dostojno-pitanja opet otvara kapije prema suštastvu svih stvari i svih sudbina.“

Hajdeger vrlo pronicljivo uviđa suptilnosti razvoja čovečanstva, kroz vladavinu metafizike. Po njemu je današnji poredak, visokoindustrijalizovani i globalizovani svet neminovnost onoga što je utvrđeno još mnogo stotina godina ranije. Ali šta Hajdeger nudi? Zapravo, on ne nudi, on upućuje. Upućuje na zaboravljeno bivstvovanje. Čovek postavljen kao radna životinja biva potpuno zaslepljen kada je samo biće u pitanju.

„Propadanje istine bivstvujućeg događa se neminovno, i to kao dovršenje metafizike.“

„Propadanje se zbiva istovremeno i zbog sloma metafizikom prožetog sveta i zbog pustošenja zemlje koje svoje korene ima u metafizici.“

„Pre nego što bude moglo da se u svojoj početnoj istini dogodi, bivstvovanje mora da se skrši kao volja; svet mora da se dovede do sloma, zemlja – opustoši, a čovek – prisili na puki rad. Tek posle takve propasti događa se, kroz dugi period, nagli trenutak početka. U propasti okončava se sve, to jest bivstvujuće u celini istine metafizike.“

„Propast se već dogodila. Posledice tog događaja su datosti u svetskoj povesti našeg veka. One daju još samo tok onog što se već okončalo.“

„Još skrivena istina bivstvovanja uskraćena je ljudima metafizike. Radna životinja je prepuštena zanosu svojih proizvoda, da bi sebe razorila i pretvorila u ništavno ništa.“

(„Prevladavanje metafizike“)

Prepoznajemo u svemu ovome kritiku potrošačkog društva, otuđenja od prirode i uništavanje same prirode i planete. Rekao bih da su sve ovo neke opšte tačke oko kojih se slaže čovek današnjice (postmodernizma).

Nudi li Hajdeger kroz povratak zaboravljenom bivstvovanju nekakav život u skladu sa prirodom? Svakako tako nešto nagoveštava govoreći „O stanovanju“ i „O građenju“, kroz jedinstvo smrtnika, neba, zemlje i božanstva; kako sam to naziva – četvorstvo. Da li je ovo nekakav povratak u „kameno doba“ – to ne možemo zasigurno tvrditi. Ali možemo se složiti da Hajdeger, za razliku od savremenog čoveka, dobro razume povest čovečanstva, a time i epohu u kojoj se nalazimo. Danas se ukazuje na preterani komzumerizam, ugrožavanje prirode, ljudsku pohlepu… Sveprisutna je i prihvaćena ideja da sa svetom nešto nije u redu. Zapravo ova ideja je samo popularna, dok nam u stvarnosti ipak treba novi auto, kompjuter, nameštaj, garderoba…

Dakle, kako bi i sam Hajdeger rekao, pustošenje planete je neizbežno.

Niče pompezno objavljuje raskid sa svim onim što je do tada vladalo. On više upućuje na povratak životu, a ne smrti koja je po njemu oličena u moralu i religioznosti. Zaratustra ima savet za svaku situaciju. Razrešava misterije. Nekad ga ne razumemo, ali često koristi prost jezik. Njemu ne trebaju sledbenici. Grozi se psihologije krda. Mnogi se danas pronalaze u tom sebičnom individualizmu. Ali to i dalje ne ukazuje da je takva individua danas osvojila bilo kakav prostor za sebe. Krdo su zamenili televizor i kompjuter u našim spavaćim sobama. Zapravo okretanje ka ničeovskom sebičnom individualizmu samo je utvrdilo dominaciju tržišta (mada smatram da je Ničeova zamisao sa natčovekom sasvim drugačije prirode). Smatramo da naše pojavljivanje reflektuje individualnost i da nam ista ta individualnost omogućava da zaposednemo neki prostor, ali u realnosti gotovo na svakom od tih prostora dominira tržište.

Niče ostaje privlačan za današnjeg čoveka, iako ovaj ne shvata svoju zabludu.

Kod nekih guru mudraca novog doba, koji uz sve ostalo nude pravac za prosvetljenje, nalazimo zapravo razvodnjen Ničeov nihilizam. Razvodnjen u ovom slučaju znači lakši za čitanje i razumevanje. Da li je i to zahtev koje postavlja tržište? Moguće.

Dosta popularni Osho tvrdi da saznanje možemo steći jedino ako se sami uverimo u nešto. Zvuči dobro: nemojte dopustiti da vas drugi zamajavaju. Ovaj mislilac se hvali kako je još kao dečak osporio Euklidov aksiom da linija ima samo dužinu, ukazivanjem da u prirodi ne može postojati nešto kao što je jednodimenzionalni objekat. Osho zapravo negira da se konceptom apstraktnog mišljenja uopšte može doći do valjanog saznanja. Matematika je za njega nešto sasvim nepotrebno. Razmislimo samo gde bismo bili kada bismo se ovoga pridržavali.

Čini mi se da sam dosta prostora posvetio ovim modernijim vremenima i Hajdegeru, čime sam možda skrenuo sa teme. Naglašavam da ukazivanje na Hajdegera i Ničea kao na neke inspiratore dominantnog razmišljanja današnjeg čoveka nije i ono što je bila njihova zamisao (makar ne na taj način). Oni su i sami ukazivali na zabludu u okviru koje se današnji čovek kreće, iako on sam nalazi inspiraciju u njima i biva privučen njihovim idejama.

Moderni gurui, koji pak razvodnjavaju i vulgarizuju ideje egzistencijalizma odslikavaju tu zabludu na pravi način.

U svakom slučaju Lajbnicov „naivni“ optimizam danas ne deluje tako privlačno. Sve ovo nikako ne znači da Lajbnic danas nije cenjen i da njegov doprinos nije potvrđen od strane važnih ljudi. Recimo u Nemačkoj postoji Lajbnicova nagrada koja se dodeljuje pojedincima za izuzetna dostignuća u pojedinim oblastima. Ova nagrada je nešto kao nemački pandan Nobelovoj nagradi.

Za kraj vam nudim jedan članak iz Newyorkera koji na neki način nagoveštava sumrak empirizma. Radi se o takozvanom efektu umanjenja/poricanja (decline effect) koji govori o tome da svako istraživanje ponovljeno u jednakim uslovima umanjuje navodno značajne nalaze do kojih smo došli sprovodeći isto to istraživanje prvi put.

Završavajući ovaj članak možda i sam zvučim konfuzno. Ali ako konfuzija pri tome znači kretanje ka mišljenju onda je to dobro.