Arhive kategorija: Razno

Skyfall

Čitav serijal o Bondu nadovezuje se na mnogo širi niz filmova u kojima je tema spasavanje Sveta od onih koji bi da ga unište ili promene u skladu sa svojim izopačenim ideologijama i stavovima. Možemo učiniti korak dalje i upitati „Kakav je taj Svet?“ i „Ko su oni koji ga spasavaju?“.

Ono što se spasava zapravo je poredak zasnovan na principima takozvane Zapadne demokratije. Još je američki predsednik Ruzvelt objavio da će njegova zemlja pokušati da uspostavi četiri slobode na svetskom nivou: slobodu govora, slobodu vere, slobodu od prisile i slobodu od straha. Time je jasno obznanjeno da se principi zapadne demokratije, na svetskom nivou, mogu smatrati najboljom osnovom za uređenje svakog društva, bez obzira na kulturološke razlike. Da li je ovakav stav ispravan?

Celu ovu priču bih, ipak, želeo da stavim u nešto širi kontekst.

Gradićemo Svet u kome će svaki pojedinac imati šansu da ostvari svoju sreću. Nauka, kao i čovekova mogućnost da ovlada prirodom, treba da bude upotrebljena u praktične svrhe u cilju unapređenja kvaliteta života. Ovo je najavio engleski filozof i državnik Francis Bacon (Baron Verulam). Mnogi znameniti Englezi, posle njega, kao što su Džon Lok i Njutn, utkali su svoje živote u ovu ideju.

Iako je bio prinuđen da poslednje godine provede u izgnanstvu, pod zaštitom švedske kraljice Hristine, Francuz Rene Dekart, sledeći Verulamskog, sa scene je počistio one koji su govorili kako u ovdašnjem životu treba zaslužiti poziciju za neki kasniji, večni život.

Mali i veliki ljudi izašli su iz pasivnosti i borili se da ovaj život bude bolji. Renesansa, industrijalizacija, modernizam, postmodernizam, tehnološko društvo… Gde smo danas? Da li ovi koji danas vladaju drže još do Dekartove ideje da čovekov život treba produžiti, starost olakšati, bolesti izlečiti? Mnogi misle da sa svetom nešto nije u redu i da danas vladaju gramzivi bankari, mračni ljudi iz senke, lišeni bilo kakve ideje osim ideje sopstvenog bogaćenja i smišljanja kako da zadovolje svoj konformizam. Vojno-industrijski lobi koji iza sebe ima razne tajne službe, koje štite poredak i obavljaju prljave poslove.

Danas se možda više nego ikada postavlja pitanje – Kakav je ovaj Svet? Jako mnogo ljudi smatra kako sa Svetom i vladajućim ustrojstvom nešto nije u redu. Mnogi misle da nas ugodan život, individualizam i sebičnost koji iz toga proističu vodi ka ugrožavanju samog opstanka.

Sa druge strane stoje oni koji smatraju da se u cilju očuvanja ugodnog života i opšte sreće moraju donositi teške odluke. Da bi se ideje, bile one i plemenite, sačuvale i sprovele trebalo je i treba donositi teške odluke. Odabrati nekada nešto loše radi ostvarenja većeg dobra.

Onima koji sumnjaju u ovo Bondova šefica „M“ odgovara stihovima poznate Tenisonove pesme „Julisis“ („Odisej“):
Tho’ much is taken, much abides; and though
We are not now that strength which in old days
Moved earth and heaven; that which we are, we are;
One equal temper of heroic hearts,
Made weak by time and fate, but strong in will
To strive, to seek, to find, and not to yield.

 Nismo mi oni iz senke već su to oni koji hoće da nas sruše. Čini se da tu stalno kao alternativa stoji nekakav Ničeov nadčovek, iako je i sam Niče govorio kako taj nadčovek ne može biti dostižan još dugo vremena. Čak i oni kod kojih postoji potencijal i koje je Zaratustra primio u pećinu nisu ni  blizu tome. Po njemu, jedino što mi, ovakvi kakvi smo danas, možemo da uradimo jeste da se žrtvujemo za budućeg nadčoveka. Po ovom konceptu čovek je deo prirode, gde sve teži da raste, gde jači uništava slabijeg ne pitajući se pri tome da li je to ispravno.

Čini se kako se tu uklapa i priča glavnog negativca, agenta Silve (Javier Bardem), po kojoj pacovi zatvoreni u bure i ostavljeni bez hrane, jedu jedni druge kako bi preživeli. Taj poslednji koji ostane živ je verovatno nekakav super-pacov ili nad-pacov.

Tenisonovi stihovi poručuju nešto slično kao i stihovi naslovne numere – trebamo ići napred, hrabro, bez obzira na teškoće, boreći se za dalji, dostojan život. Odnosno – kada se sve sruši stajaćemo uspravno i zajedno se suočiti sa svim.

Što se Bonda tiče, tražili smo da se vrati i on se vratio. U punom sjaju. Ima problema sa formom, ali uspeva da se obračuna sa Silvom i ne zaboravlja i da replicira u duhu starog dobrog Bonda:

“Last rat standing!”

Time dokazuje da nema boljeg.

U redu. Uneću malo dodatne spekulacije u ovaj tekst. Mišljenja sam da su filmovi o Bondu uvek bili desničarsko-konzervativna produkcija. U vreme formiranja snažnog vojno-industrijskog lobija i otpočinjanja bezpoštedne borbe protiv komunizma širom cele Planete, vladala je doktrina “da će vas naša ruka stići ma gde se nalazili” (mislim da i danas ona nije napuštena). Za te svrhe su se naravno koristile tajne službe i njihovi agenti. Ovu doktrinu mešanja u unutrašnja zbivanja drugih zemalja u cilju sprečavanja širenja komunizma promovisao je Ajzenhauer. To je uključivalo otvoreno učešće u uklanjanju nekih ljudi i otvorenu pomoć drugima. U neku ruku može se reći da je ovo bila i dobra politika s obzirom da su u njegovom bliskom okruženju, kao i u vrhu tadašnje političke elite postojali oni koji su bili spremni da odmah bace atomsku bombu na Kinu. Ono što je bitno za ovu priču jeste da je takva atmosfera iznedrila i prvi film o Bondu. Mogli bi i da potaknemo neku teoriju zavere i podsetimo se da je premijera “Dr No” bila iste godine kada je ubijen Kenedi. A znamo i da su levičari i liberali, čiji je predstavnik i Oliver Stone, ubeđeni kako je za ubistvo Kenedija odgovoran upravo taj vojno-industrijski lobi.

Ipak, ako malo bolje prekopam sopstveno iskustvo, vidim da mi se ti desničari i ne čine tako loši. To su ljudi sa kojima, u osnovi, znate na čemu ste. Spremni su da vas saslušaju ako imate razumne argumente. Ne bulazne mnogo oko morala, već shvataju da se sve dešava u određenom kontekstu. Ako su vam argumenti jaki, a nastup pošten dobićete priznanje. Naravno, ovo je jedno uopštavanje. Ali, imajte na umu da ovi ljudi nemaju veze sa ovim našim, šizofrenim desničarima. Svakako ne ni sa nekim kontinentalnim neonacistima.

Levičari su pak skloni fantaziranju. A često se, suočeni sa konkretnim teškoćama, ponašaju potpuno obratno od onoga što zastupaju. Uvek se tu pominje nekakva etika i kao da samo vrebaju koga će da snime kako je uradio nešto loše, a kasnije danima razglabaju o tome.

Ne znam zašto, ali ovde mi pade na pamet jedna od omiljenih Bondovih replika iz filma “Die Another Day”:

Gustav Graves (glavni negativac) – Time to face destiny!
James Bond – Time to face gravity!

Drago mi je da se Bond vratio onakav kakav je nekad bio, uz naravno malo dodatne i ozbiljnije karakterizacije. Kada sam u “Casino Royal” video kako Bond ima nekakve ogrebotine po licu i kako ceo film pati, zaljubljuje se i planira da se ženi, nisam mogao da poverujem da se to dešava. Pa taj čovek se ni pri najvećim naporima nije oznojio! Šta je sad ovo? Gledajući sledećeg Bonda koji tuguje i pije pomislio sam kako samo još treba da se prospe priča o nesretnom detinjstvu. To se desilo u “Skyfall”. Ali ne brinite – urađeno je sa merom.

Ali tu su opet i Bondovi sjajni koperfildski trikovi. Pošto devojka koja čeka Bonda sa šampanjcem na jahti (Severine) gubi nadu da će se ovaj pojaviti i tugujući odlazi na tuširanje, Bond se pojavljuje pod tušem, bez garderobe.

Kao glavni negativac tu je trenutno možda najbolji glumac na planeti – Javier Bardem. Ako tome dodamo i najbolji glas pop muzike (Adele), ovo je nešto što morate videti.

Do sada nisam znao da je Bond Škot. Ipak, sumnjam da će ovo ubediti prvog Bonda da na referendumu ne glasa za nezavisnost Škotske.

Beldocs 2012 – Umetnik je prisutan

U sredu, 9. maja, u okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs, u Sava Centru je prikazan film „Marina Abramović – Umetnik je prisutan“. Nesumnjivo je da je ovo film koji je pobudio i najveće interesovanje publike na ovom festivalu. I to sa punim pravom, jer film govori o pripremama i samom izvođenju performansa Marine Abramović „Umetnik je prisutan“. Ovim performansom, izvedenim u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), Marina Abramović je uspela da performans umetnost značajno pomeri iz oblasti alternative ka mejnstrimu. Svakako treba imati u vidu i njen dosadašnji bogat rad, koji je, zajedno sa ovom postavkom/izvedbom svrstava među najveće umetnike današnjice.

No, sva ta opšta mesta i konstatacije možemo staviti na stranu i postaviti pitanje: „Kako ovaj performans utiče na gledaoca?“ „Da li je on ovde konzument ili nešto više?“

Umetnost svrstavamo u širu oblast kulture, koju možemo označiti kao oblast u kojoj se odvija čovekova duhovna i stravalačka delatnost.

Konvencionalni oblici umentosti zapravo iziskuju konzumenta – onoga koji gleda, sluša, čita. Umetnik stvara delo, komunicirajući sa publikom putem medijuma. Publika putem medijuma stiče utisak o onome što je umetnik izrazio. Teatar se čini kao direktniji kontakt i nešto možda malo bliže performansu, ali i tu umetnik (glumac) predstavlja delo prema već utvrđenom scenariju, dok publika ostaje samo posmatrač.

Performans iziskuje gledaoca, provocira njegovo aktivno učešće. On traži i izaziva reakciju i samim tim predstavlja jedinstveno prostorno-vremensko zbivanje, uz nepotpunu izvesnost toka događaja.

Dodatna karakteristika performansa Marine Abramović je i to da stavlja na probu granice mentalne i fizičke izdržljivosti umetnika, čime se zapravo želi ukazati na mogućnost nadmoći ljudskog duha u odnosu na materijalni svet.

U tom smislu Hajdeger daje sledeću definiciju umetnosti koja po svojoj širini može obuhvatiti i performans:

„Po svojoj suštini, umetnost je sveti oganj i mesto gde stvarnost svaki put iznova poklanja čoveku svoj dotad skrivani sjaj, da bi on u toj jasnosti čistije video i razgovetnije čuo ono što se obraća njegovoj suštini.“

 

Sama postavka predviđala je retrospektivu ranijih radova Marine Abramović, koje bi izvodili performans umetnici odabrani i pripremljeni od strane Marine Abramović. Centralni deo ovog događaja predstavljao bi performans u izvedbi same Marine Abramović, koji bi se svodio na to da posetioci, u periodu od 9. marta do 31. maja, od otvaranja muzeja u 9,30h do 17,00h, mogu sedeti naspram umetnice, ostvarujući vezuelni kontakt sa njom. Ova minimalistička postavka predviđa samo dve stolice, postavljene jednu naspram druge i nizak, četvrtasti sto između njih. Na jednoj stolici nalazila bi se umetnica, dok je druga predviđena za publiku. Vreme koje bi neki posetilac mogao da provede na stolici naspram Marine ograničeno je jedino radnim vremenom muzeja. U toku performansa publici je dozvoljen samo vizuelni kontakt. U slučaju bilo kakvog pokušaja egzibicija ili direktnog kontakta sa Marinom, osoba biva udaljena od strane obezbeđenja.

S obzirom da se radilo o jednoj vrsti retrospektive njenog životnog dela, Marina je na ovaj događaj pozvala i svog nekadašnjeg partnera Ulaja. Njihov susret zaista je ukazivao na jednu divnu stvaralačku i intimnu vezu koju su imali tokom godina zajedničkog života.

Ovaj film nam približava i sve teškoće, dileme i tenzije sa kojima je Marina Abramović bila suočena u toku samih priprema. Istovremeno, to nam ukazuje i na težinu i snagu neophodnu da se ovaj performans izvede do kraja. Kako je sama Marina Abramović istakla – „najteže je napraviti nešto od nečega što je blizu ništa“. Ali kao i da se najvrednije iskustvo dešava kada smo u blizini onoga „ništa“; onda kada je čovek na putu prevazilaženja popredmećene stvarnosti.

Vidimo i da ne postoji nikakav univerzalni recept za prevazilaženje ovakvog izazova. Osećamo i težinu tog prvog koraka, izlaska, sedanja na stolicu i otpočinjanja performansa; svu tenziju mogućeg neuspeha, koji stoji pred nama. Čini se kao da kontakt sa Ulajem, pružanje ruku, suze, uliva Marini snagu njenih ranijih nastupa i da odlučnije kreće dalje. Kako dani odmiču Marina sve suverenije vlada prostorom. U jednom momentu traži i da se ukloni sto između nje i posetioca.

Kako performans odmiče i ulazi u završnu fazu, raste i tenzija. Posetioci opsedaju muzej, čeka se i do 16 sati na sedanje u stolicu, sve je veće interesovanje medija. Tu su i nezaobilazni čudaci, sekte, fanatici i slični. No, pored sve te tenzije Marina zadržava suverenost i jedinstvo sa prostorom oko nje. I sami posetioci osećaju taj kontrast između prostora u kome sedi Marina i tenzije koja vlada izvan njega.

Na licima gledalaca-učesnika mogli smo da primetimo izraze različitih emocija. Vrlo često bol i tugu. Marina Abramović je izjavila kako je često ona samo ogledalo kroz koje se ljudi suočavaju sa svojim stanjem. Verovatno pri tome nije mislila da kaže kako bi isti efekat imalo i gledanje samoga sebe u ogledalu.

Ovde se zapravo radi o izlasku ljudi iz kolotečine svakodnevnice. Izlazak iz buke i tenzije i ulazak u jedan usporen i harmoničan prostor u kome jedan čovek postiže jedinstvo, nudeći onome ko u to ulazi da i on sam postane deo toga. Svakodnevni život nam odveć previše zacrtava šta je to ljudska sreća i koji su načini da do toga stignemo. Mnogi od nas uporno ponavljaju te načine, ali ne hvataju sreću. Čak i oni kojima se učinilo da su je uhvatili brzo uviđaju da je zapravo ne poseduju. Krećemo se u okviru zacrtane definicije sreće, ali se odnekud skuplja bol i tuga. A ovo su okolnosti u kojima oni izlaze iz nas.

Jedan izuzetan i potpuno zaokružen događaj.

 
Na pola puta
Na Beldocsu sam pogledao i jedan film domaćeg autora, Valentine Delić – „Na pola puta“. Kada sam pogledao trejler za ovaj film dopala mi se naracija glavne junakinje i učinilo mi se da će me ovaj film dotaći na određeni način. I bio sam u pravu.
 

Naime, često razmišljam o odnosu između mišljenja, učenja i neposredne aktivnosti sa svetom oko nas (takoreći prakse ili praktikovanja) i načina na koji balansiranje između ove tri stvari utiče na razvoj čoveka. Sve tri stvari su neophodne i podupiru jedna drugu, ali se čini da je često neophodno i da budu isključive jedna prema drugoj. Kaže se da kada počnemo da učimo, prestajemo da mislimo. Ova stanja se mogu i smeniti, ali valja voditi računa da nijedno ne bude favorizovano ili zapušteno.

Veruje se da su mladi ljudi, zbog fizičke snage, skloniji neposrednoj fizičkoj aktivnosti. U tom smislu je zanimljivo i videti koliko adekvatno motivisanje za uključivanje kognitivnih sposobnosti u tom periodu daje mogućnost za stvaranje jedne dugoročno uravnoteženije osobe.

Inače, sam film opisuje jedan sjajan projekat, po kome film i nosi naziv, u okviru koga učenici Užičke gimnazije imaju priliku da se susretnu sa nekoliko pisaca iz regiona, odslušaju zanimljiva predavanja, kao i da u neposrednom kontaktu postave pitanja i razmene iskustva. Rekao bih – veoma dobro osmišljen i koristan događaj, koji istovremeno ukazuje kako ljudi na odlučujući način mogu uticati na bogatstvo i kvalitet života.

 
5 slomljenih kamera

Želeo sam da pogledam i jedan film sa političkom temom. Opredelio sam se za film palestinskog autora Emada Burnata „5 slomljenih kamera“. Zajedno sa Burnatom ovaj film potpisuje i poznati izraelski filmadžija Guy Davidi. Film opisuje aktivan otpor i borbu palestinskih seljaka, iz malog mesta Bilin, na Zapadnoj Obali, protiv uzurpacije njihove zemlje od strane izraelskih naseljenika. Koliko god da je ova borba neravnopravna i naizgled uzaludna, moral i odlučnost stanovnika Bilina ne splašnjava. Izraelski doseljenici, ekonomski daleko nadmoćni, potpomognuti su i vojskom, koja podiže visoke ograde oko puteva i naselja, čime dodatno rasparčava zemlju palestinskih seljaka. Velike građevinske mašine, naselja od masivnih betonskih objekata i vojska, ne samo da ugrožavaju egzistenciju ovih ljudi, već i narušavaju ekosistem i tradicionalni način života. Gruba demonstracija sile i ugrožavanje osnovnih ljudskih prava su nešto sa čime se ovi ljudi suočavaju, ali i pored toga što su izloženi nasilju, uključujući i česta ubistva i ranjavanja, oni se trude da održe nenasilan karakter otpora. U fokusu svih događaja je i najmlađi sin Emada Burnata, koji odrasta u toj atmosferi.
 

Još jedan od mnogobrojnih primera dvostrukih standarda koje primenjuju moćni.

 
Film „Marina Abramović – Umetnik je prisutan“ (autor Metju Ejkers) je gotovo napunio Sava Centar, dok je na ostala dva filma (koje sam pogledao), a pretpostavljam i na dosta drugih bilo tek nekoliko desetina gledalaca.

U svakom slučaju moja poruka za kraj ovog teksta bi bila: „Gledajte dokumentarne filmove, jer tu možete videti realne ljude i život“.

Letu Štuke na Forest Festu

Wooow! – što bi rekli ovi u američkom talentu.

Ajd’ da krenem odmah sa ovim, jednim snimkom što sam napravio:

Imao sam utisak da sam bio potpuno miran dok sam snimao. Ali, ne – emocije su bile jake. Sve se drma. I zaista su drmali, žešće. To je problem kada odete na koncert. Teško je i uživati i snimati.

Dakle, Forest Fest, Beograd, Košutnjak, petak, 26.08.2011. Letu štuke su krenuli nešto posle 23h. Pre njih je nastupala simpatična Natali Dizdar. Ima lep glas, a i muzika je opuštajuća. Inače, ova devojka je danas napunila 19 godina. Jedan deo njenog koncerta sam proveo blizu bine, na panjevima, dok sam ostatak proveo, u skladu sa muzikom, zavaljen u ove ekološke lejzi begove.

To su, kao što vidite, obični džakovi punjeni slamom. Ali čini mi se da je slama, kao prirodan materijal, jako udobna za sedenje i ležanje. Kakva bre memorijska pena. Nisu naši stari bili naivni.

Dino Šaran je vodio koncert u maniru pravog frontmena. Odlično je komunicirao sa publikom i delio joj komplimente (što nije njegov čest običaj). Bio sam u prvim redovima (precizno – drugi red) i atmosfera je zaista bila intimna, što reče Dino: „kao na derneku.“ Pravi je pogodak što su došli na Forest Fest, jer su na ovaj način i svojim fanovima priredili fantastičan spektakl. Zamišljam samo koliko bi to sve oko ambijenta bilo lošije da su nastupili na Bir festu. Čak i prošlogodišnji koncert u Sarajevu, na kome sam bio, nije bio ovako dobar u pogledu ambijenta.
Ne znam koliko sam merodavan da ocenim svirku, ali ja ih mogu slušati bilo kad i bilo gde. U svakom slučaju odlično su uigrani.
Koncert su otvorili pesmom „Kao na Zapad“, da bi zatim nastavili u promenljivom ritmu – lagano („Sami“, „Mali“, „Šutiš“, „Tesla“, „Mjesto za dvoje“), brzo („Brojevi računa“, „Pero papacoder“, „Psycho“, „Paranoja“). Zapazio sam i da je publika izuzetno primila neke pesme koje sam ja možda malo „zapustio“ na plejlistama. Recimo: „Šutiš“ i „Mjesto za dvoje“. Pa možda i „Sunce“. Ako bih morao da pravim neki uži izbor moji favoriti bi bili: „Bella donna“, „Brojevi računa“, „Minimalizam“ „Psycho“, „Tesla“, „Poljubi je dok spava“ (ovu pesmu nisu svirali, moguće zbog dela gde kao gost repuje Remi), „A kad boli“ (ni ovu pesmu sa novog albuma nisu izveli), „Sami“, „Dan, dan“. Eto već preširokog spiska. To samo govori da su žanrovski raznoliki i da za svakoga ima ponešto.
Ne mogu se prisetiti baš svih detalja, ali mislim da su sa novog albuma, pored naslovne numere „Brojevi računa“, odsvirali: „Kravate“, „Ljudi crne puti“ i „Dan, dan“.
„Dan, dan“ je i pesma kojom su završili koncert, a otpevana je na bis koji se sastojao od 4 pesme.

„Dan dan“ je sjajna pesma kojom kritikuju današnju međusobnu otuđenost ljudi. I ne samo otuđenost, već i želju da se bude nešto drugo, nešto nadljudski. U tome veliku ulogu igra internet, jer tu možete biti šta god poželite.

Dosada, opsada, zabava za robove,
Klikni na majmuna on je gluplji od mene,
On je gluplji od tebe.

Perfidno, jeftino, nova koža novi gen,
Sakrij se ne znam te, imaš bolestan nik nejm,
Svi smo kul i svi smo fejm,
Svako igra neki gejm.

Nadao sam se da će još jednom odsvirati „Brojeve računa“, kao što su to uradili u Sarajevu, ali eto… Sve u svemu nezaboravno. E da. Naletim danas i na ovo. Neka, valjda je dobro čuti i drugačije mišljenje.

Iza „štuka“ je nastupio sjajni makedonski bend „Bei The Fish“. Žao mi je što nismo ostali, ali moja žena je imala povređenu nogu i nije mogla dalje da izdrži, te smo otišli odmah pošto su „štuke“ završile.

Juče sam imao priliku da upoznam Ivu (Gunđam po kućama) i Jelenu (@Now_Wave, autor bloga Fragmenti). I ovom prilikom ih pozdravljam. Sjajne devojke. Nadam se da ćemo se još viđati u sličnim prilikama.

Evo dodajem i sjajan Ivin snimak. Dino Šaran i Dejo Ostojić u prvom planu:

Pristigao je još jedan Ivin snimak. Jako dobri Bei The Fish, zaslužuju sve pohvale. Slušao sam ih na onom čuvenom koncertu od 18. juna, ali ovo mi se čini kao još bolji doživljaj…

Kitova peraja, prepelice jaja

Letu Štuke sutra nastupaju na Forest Festu, a ja već duže vremena planiram da napišem nešto o ovom bendu. Postao sam više dosadan ponavljajući da je to moj omiljeni bend sa ovih prostora (ovi prostori=SFRJ).

Pokušaću da sa više interesantnih aspekata analiziram njihov angažman. Možda ću pri tome više staviti akcenat na tekstove i poruku koju šalju nego na samu muziku.

Mi koji ih volimo i slušamo znamo na kako dobar i suptilan način prikazuju opšte stanje u društvu. Uzmimo recimo kompletnu naslovnu numeru sa poslednjeg albuma „Brojevi računa“, koja pored dobrog prikaza stanja ukazuje i na beznadežnost situacije u kojoj se nalazimo:

Ova zemlja je kulisa za predstavu laži,
teatar apsurda za pokisle žabe.
Dok muhe nas jedu u prvom su redu,
svi oni sto karte dobivaju džabe.

Na jednom drugom mestu, u pesmi „Poljubi je dok spava“ kažu:

Banke su bogomolje, jer ne znamo za bolje,
Ko ima nekretnine pliva iznad površine,
Sirotinja se guši, saljeva se brlja,
Modre žene majke, za izbore se srlja.

Kritika nesposobne elite, koju ne zanima ništa osim sopstvenog blagostanja (ako uopšte i znaju šta je blagostanje), na dobar način je prikazana u pesmi „Minimalizam“:

Bogati roditelji ne žale,
za svoju dječicu daće baš sve,
prodaju šume i hidrocentrale
i drže pola države.

Zato im potomci veselo žive,
Ne rade ništa a imaju sve,
Čisti k’o Kain i ruke od svile,
I tuđe gladne godine.

Ovo čisti k’o Kain (lik iz biblije) je genijalno smišljeno, jer se može tumačiti i kao „čisti kokain“, što bi opet dobro oslikavalo realnost.

No, naravno, stanje možda i ne bi bilo tako loše i beznadežno da i mi sami nismo takvi kakvi smo. Mnogo je nas koji klimamo glavom kada se pljuje po političarima, tajkunima, kada se govori o korupciji. A rekao bih da je korupcija blizu 100%. Pa gde su onda oni koji su korumpirani? Tu su, među nama. Sede nekada možda i sa nama. Možda smo to i mi. Ili bismo bili isto to, ako bi nam se ukazala prilika. „Štuke“ su itekako svesne ovoga o čemu govorim i to vrlo dobro provlače kroz svoje tekstove. Obraćaju se oni i svojoj publici, kritički. Kritikuju i sebe. Jednostavno u eri vladavine profita retki su ljudi (ako ih uopšte ima) kojima nije cilj da dođu do više novca. I onda troši – ždranje, šopinzi, letovanje u hotelima za 4 zvezdice… Sledeća faza – letovanje u hotelima sa 5 zvezdica, kuća u mermeru, šoping u Nju Jorku, botoks…

Zapravo, jedini problem je što ovde nema dovoljno novca za sve, pa će većina morati da se zadovolji da sve to prati preko malih ekrana ili časopisa.

Odlučio sam da malo više posvetim pažnju jednoj pesmi koja na prvi pogled (čitanje) može delovati čudno i nerazumljivo. Radi se o pesmi „Psycho“ sa albuma „Proteini i ugljikohidrati“:

Kako, kako živiš u svojoj kući?
Kada frižider ugasi bojler
Ljudi su teret, a kad je teret
Oboje jaje, oboje.

Psycho, svako je psycho
A to je zato što kada bije tada vodu pije više
Da bude čišći, da bude viši
Jer samo snije pakao što grije

Kitova peraja, prepelice jaja
Koga Fashion guru fura na kulturu?
Bestežinske glave, pet minuta slave
Koga sada voli Angelina Joli?

Psycho, svako je psycho
Ako ga pustiš da zagađuje i truje
Jedan život zar je više od miliona, triliona
Koji žive pored mutne vode.

Ni sam nisam siguran da li sam u potpunosti shvatio značenje. U svakom slučaju pesmu bih okarakterisao kao ekološku. Opšti trend kod modernog čoveka je da vrlo često govori o zaštiti životne sredine i ugroženosti prirode. Pri tome suštinski mnogo i ne mari za to. Cilj mu je zapravo da što više troši, a to je upravo ono što direktno utiče na veću zagađenost (psycho, svako je psycho, ako ga pustiš da zagađuje i truje). U svemu tome on zamišlja neki idealan, zdrav život u kome pije puno flaširane vode sa glečera, kako bi mu organizam bio čist. Nema veze što milioni, trilioni žive pored mutne vode, u nehigijenskim uslovima. Ekologija mu dođe kao neka vrsta jeftine zabave, koja vrlo lako pada u zaborav. Ovo jednako važi i za one na Zapadu, kao i za one na Istoku, Severu, Jugu. Nebitno, svet je globalizovan.

Kako da ocenim refren? (Kitova peraja, prepelice jaja / Koga Fashion guru fura na kulturu / Bestežinske glave, pet minuta slave / Koga sada voli Angelina Joli?)

Pa to je ono što se svakodnevno dešava. Prva asocijacija u vezi refrena pesme bili su mi oni časopisi – Glorije, Storije… , kao i mnogobrojne TV emisije tog tipa. Ako se dobro sećam Fashion guru je neki lik sa OBN-a koji vodi jednu takvu emisiju. I, naravno, jako važna, ako ne i najvažnija tema – Koga sada voli Angelina Joli? Ne kritikuje se ovde Angelina i njen humanitarni rad, već se samo ukazuje na važnost pitanja „koga sada voli Angelina Joli?“. A tim pitanjem se bavi čovek današnjice.

Ljudi, dođite na „štuke“ biće sjajno!

Da li je neko video Žiku Obretkovića?

Možda i grešim, ali pretpostavljam da bi svaki rođeni (urbani) Beograđanin stariji od 30 godina trebalo da zna o kome se radi.

Žika Obretković – ulični pesnik i izvođač, karakterističnog izgleda i stila, uglavnom se pojavljuje u Skadarliji, užem centru grada, ali i na većini javnih skupova, otvorenog tipa, na kojima se narod zabavlja. Između ostalog bio je stalan posetilac bir festa. Činjenica da ga ove godine nisam sreo na pomenutom događaju podstakla me je da napišem ovaj tekst, nadajući se da ga je neko možda i sreo.

Gde god se pojavi Žika je spreman da zabavlja ljude; da otpeva neku svoju pesmu u kombinaciji sa sviranjem na fruli, vama lično; da odgovori ako mu postavite pitanje i proćaska; da se slika i da bude snimljen, ne insistirajući pri tome na velikom hohoraru i autorskim pravima.

Kakve su pesme Žike Obretkovića?

Kod svakog pesnika postoje neke ključne reči koje čine temelj njegovog pesništva. Rekao bih da su kod Žike te reči ljubav i zeleno. Zeleno je simbol života na našoj planeti ili simbol same planete koja nam pruža uslove za život. Žika je i sam često ukazivao na značaj poljoprivrede i važnost toga da se ljudi posvete poljoprivredi. Opet je koristio zeleno kao simboliku. Sve što živi zahteva i ljubav, te je i sasvim razumljivo zašto ove dve reči čine temelj Žikinog pesništva.
Evo jednog novijeg snimka koji sam pronašao:

Veoma često je koristio i boje. Evo opet jednog novijeg snimka:

Setimo se jedne od njegovih prvih pesama:

Ružo moja bela,
Ala si crvena.
Što te volim što si plava,
K’o zelena trava.

Mislim da ova igra sa bojama ukazuje na varljivost veze između jezika i realnosti. Na istu stvar je ukazivao i poznati filozof Ludvig Vitgenštajn („Opaske o bojama“). Jedna od važnih Vitgenštajnovih tvrdnji jeste da jezik ne uspeva da predstavi realnost. On predstavlja samo nešto što balansira između logike i iskustva. Jedan od primera koji navodi je i pokušaj da se jezikom predstave boje.

Govoreći o jeziku Hajdeger ga traži mnogo dublje od onoga što se podrazumeva pod govornim i pisanim jezikom. Jezik govori. Ali onda mi ne možemo govoriti o jeziku, jer time promašujemo njegovu suštinu. Kao posebnu vrstu jezika Hajdeger ističe pesnički jezik. Pesnički jezik nam se obraća. Ali mi moramo biti spremni da ga pustimo ka nama. Često nismo niti spremni niti smo na tom putu. Svakodnevnica nas odvlači od te „besmislice“ i vodi nas ka popredmećivanju svega i računsko-kalkulantskom mišljenju. Ta „besmislica“ čini od nas bezumnike, ali istovremeno i slobodne ljude.
O jednom aspektu pesnika i pesništva govori i naš poznati pesnik/filozof/zabavljač/muzičar Rambo Amadeus (puno ime: Rambo Amadeus Svetski Mega Car) , u svojoj pesmi „Hipišizik metafizik“ i kaže:
Ko ima pameti, a nema ni snage ni živaca, samo avaj pjesnik može biti.
Pjesnička je tuga pregolema, ima rime, ali smisla nema.

Žika se uglavnom pesnički izražava, pa u tom smislu mislim i da se oseća kao slobodan čovek. Ako je izostao sa ovog bir festa nadam se da je izostanak privremenog karaktera.

Ajd’ kad sam već kod bir festa da kažem koju reč i o tome. Nije nepoznato da u ovom gradu (i šire u državi Srbiji) postoji značajna količina neljubaznih ljudi. Na bir festu se ta neljubaznost manifestuje kroz hodanje i mimoilaženje, kao i stajanje u neposrednoj blizini. Prvog dana sam u jednom momentu, odlazeći do toaleta, pomislio da neki ljudi ne znaju da hodaju ili da sam ja poremetio pameću. U svakom slučaju zaobilaženje i mimoilaženje sa ovakvim pacijentima može biti neugodno.

Zašto je prvi dan bila tako velika gužva? Pojma nemam. Riblja Čorba?

Drugi dan – Simple Minds. Manje gužve nego prvi dan. Pre toga Sevdah Baby i Magnifico – OK. Zvuk slab. Generalno imam utisak da nešto sa ozvučenjem nije štimalo.

Treći dan. Rekoh da u gradu postoji značajna količina neljubaznih ljudi, ali postoji i značajan broj potencijalnih ubica. Gomila incidenata, od padanja ograde, masovne tuče, do manijaka (ili šta već) sa nožem. Obezbeđenje. Da li je to ono kada zdravom mladiću daš da obuče fluorescentni prsluk i platu od 150E mesečno i kažeš mu da se malo šetka ili pregleda one koji ulaze? Ne. Obezbeđenje znači da kada negde na skupu počne tuča ili čak situacija koja prethodi tuči ili incidentu, profesionalci dolaze u roku od 30 sekundi i na adekvatan način intervenišu. Sve to treba da prati dobra pokrivenost događaja video nadzorom, dobra veza između obezbeđenja, kao i obezbeđenja i ljudi sa štandova. To podrazumeva i to da kada se neki učesnik skupa obrati čoveku iz obezbeđenja ovaj zna na adekvatan način da odgovori ili pruži pomoć/asistenciju.

Pored svega, trećeg dana je možda bila i najbolja svirka. I to u kombinaciji S.A.R.S. i Dubioza kolektiv. Kerber – svaka čast za održavanje imidža i frizure.

Četvrti dan – subota, a gužve nema. Zemlja gruva – standardno dobra svirka. Pojačane policijske snage unutar i oko događaja. Obezbeđenje u fluorescentnim prslucima se uozbiljilo. Ipak, moj prijatelj, koji radi u medijima, rešio je da ih testira i poneo je sa sobom džepni nožić. Uspeo je da ga unese. Unutra sam blizu bine video i devojku sa staklenom vlašicom nekog pića (u narodu poznato kao „unučić“).

Što sam pisao o ovom bir festu, pojma nemam. Ali, eto, možda se nekome i svidi, pa doda i neko svoje viđenje. U svakom slučaju ako vidite Žiku javite.

Slike iz Norveške

Juče nam je u poseti bila prijateljica koja živi u Norveškoj. Neizbežno smo razgovarali i o tragičnom događaju koji se dogodio pre oko nedelju dana i u kome je stradalo oko 90 ljudi, među kojima su većina mladi. S obzirom da je ona došla u Beograd pre tog događaja nije mogla da nam prenese neke neposredne utiske, ali je jasno da su ljudi u Norveškoj u velikom šoku zbog svega.

Razgovarali smo i o načinu života u Norveškoj – o visokim zaradama običnih ljudi, visokim cenama u odnosu na ostali deo Evrope, svakodnevnom životu, multikulturalnosti, međusobnoj toleranciji i poštovanju…

Pokazala nam je i nekoliko slika i video zapisa sa njenog ajfona. Jedan video zapis gotovo da mi je promakao, s obzirom da smo bili u društvu više ljudi koji su ćaskali, te se zvuk sa telefona nije mogao razgovetno čuti. Bio je to kratak video zapis na kome hor dece u jednoj norveškoj školi, koju pohađa sin naše prijateljice, peva srpsku narodnu pesmu. To je bila neka vrsta generalne probe za priredbu koja se održava svakog 17. maja, povodom najvećeg norveškog nacionalnog praznika (Norwegian Constitution Day).

Ovaj video zapis je gotovo slučajno zabeležio jedanaestogodišnji sin naše prijateljice. Naime, videvši da se pominje neka srpska pesma on je uključio snimanje kako bi to kasnije pokazao majci. Inače, taj dečak govori engleski kao prvi jezik i norveški (s obzirom da ide u norvešku školu). Srpski malo. Pored toga on je tamnoput, jer mu je otac Sik (severna Indijska provincija Pendžab), a rođeni je Singapurac i ima njihovo državljanstvo. Zanimljivo, zar ne?

Kada sam pažljivije odslušao ovaj video, prvo što sam upitao bilo je:
„Da li je ovo neka srpska škola?“
„Ne.“„Da li u tu školu idu neka srpska deca ili dete?“
„Ne.“
„Da li tu radi neki nastavnik srpskog porekla?“
„Ne.“
„Otkud onda da odaberu da se sprska narodna pesma izvodi za najveći norveški nacionalni praznik?“

Na ovo poslednje pitanje nema odgovora. Može biti da je neko od nastavnika, koji organizuje priredbu, negde čuo ovu pesmu i da mu/joj se dopala.

U svakom slučaju je iz ovog primera više nego jasno da se u Norveškoj promoviše multikulturalizam i tolerancija.

Sve ovo me je inspiriralo da napišem ovaj tekst na blogu. Pitao sam prijateljicu da li mogu da postavim i video, što je ona odobrila (Suzana, hvala!). Evo i videa:

Tangen Skule Årdalstangen (veći grad u blizini je Stavanger), Norway, 2010

Neko bi možda rekao kako su naša muzika i naše pesme daleko poznate u celom svetu, te je sasvim logično da ih pevaju i po osnovnim školama u Norveškoj. Iako ne znam kako je pesma dospela na repertoar priredbe povodom najvećeg norveškog nacionalnog praznika, ja sam i dalje pod utiskom da je multikulturalnost i verska tolerancija nešto što je opšteprihvaćeno i što se afirmiše u noverškom društvu.

I kao da mi je posle gledanja ovog videa još više žao zbog svega što im se dogodilo.

Jedan susret sa istinom

U nedelju 24. jula, kao gost BELEF-a najavljen je performans umetnik i fotograf Uve Lajsipen Ulaj. Kako je prenela „Politika“ u svom kulturnom dodatku, Ulaj je trebalo da u Kulturnom Centru Beograda održi radionicu, dok bi performans pod nazivom „Čija je voda“ bio održan isped Delijske česme u Knez Mihailovoj.

Ulaj je našoj, ali i svetskoj javnosti poznat kao dugogodišnji partner Marine Abramović, najpoznatije performans umetnice današnjice. Imajući sve to u vidu privukao me je pomenuti članak iz kulturnog dodatka „Politike“, koji je u stvari bio ekskluzivni intervju sa Ulajem. Rešio sam, naravno, i da posetim njegovu radionicu/performans. Prva čudna stvar koju sam primetio jeste to da u uvodnoj najavi događaja uopšte ne stoji vreme početka performansa. Mislio sam da to i nije tako strašno (manji propust novinara) i da ću tu informaciju vrlo lako naći na internetu. Otišao sam na sajt Kulturnog centra Beograda, ali tamo ni traga o najavljenom događaju. Na sajtu „Politike“ takođe, ništa. Još malo guglanja i opet ništa. Kasnije sam preko „Politikinog“ sajta postavio pitanje o terminu početka ovog performansa i krenuo dalje da čitam intervju.

Onda me je iznenadila Ulajeva izjava sa početka intervjua:

Kada sam prošle godine na izvođenju performansa „Umetnik je prisutan” seo preko puta Marine Abramović, ona je reagovala emotivno, iz razloga samo njoj poznatih… Neki ljudi su pričali da je moje kratko prisustvo bio jedini momenat kada se „ledena dama“ istopila – kaže čuveni svetski performer uoči gostovanja na Belefu. (kraj citata)

„Umetnik je prisutan“ je performans Marine Abramović održan u prestižnoj Njujorškoj MoMA (Museum of Modern Art), koji je privukao jako veliku pažnju umetničke javnosti kao i svetskog jet-seta. Ovaj događaj je označio i uvođenje performansa u umetnički mainstream, a Marinu Abramović ustoličio kao najveću svetsku performans umetnicu.

Ako je Ulaj shvatio poentu tog performansa ne vidim razloga da Marinu naziva „ledena dama“, niti da mu bude čudno što je u susretu sa njim pokazala emocije. Ona jeste i mentalno i fizički dobro pripremljena za svoje performanse, ali to nikako ne znači da je „ledena“ i da ne unosi emocije u performans. Naprotiv.

Zanimalo me je svakako da vidim i neke Ulajeve performanse, kao i da pročitam nešto o najavljenom performansu „Čija je voda“. Ali o tome, na internetu, nisam našao gotovo ništa. Tu je jedan sajt koji nas veoma šturo informiše o biografiji i projektima ovog umetnika. Tu se govori o njegovom poslednjem projektu „Water for All“ („Voda za sve“), koji se bavi nedostatkom pijaće vode na Bliskom istoku. O performansu „Čija je voda“ nigde nema govora. Dakle, blago rečeno, radi se o nekome ko nije napravio ništa posebno u poslednje vreme, a glavne reference vezane su za njegov rad sa Marinom Abramović.

U međuvremenu mi je stigao i odgovor od „Politike“ u kome me novinar obaveštava da je zvao Belef i da je nastup Ulaja otkazan zbog bolesti umetnika.

Na osnovu svega sam zaključio da je u Srbiji mogao da se nađe jednako dobar (ako ne i bolji) performans umetnik ili grupa umetnika.

Koji je onda razlog da se pravi ovaj potez sa Ulajem? Da li taj performans „Čija je voda“ uopšte postoji? Da li je Ulaj uopšte planirao da dođe? Ne bi me uopšte čudio dilentatizam bilo kakvih razmera kada su u pitanju stvari u našem društvu. Svedoci smo mnogih apsurda, tako da još jedan ne bi bio nikakvo čudo.

 

Ipak, zanimala me je pozadina svega. Tako sam pronašao izjavu umetničkog direktora BELEF-a Aleksandra Denića, koju je preneo „Danas“: „organizatori festivala obeshrabrili su se videvši da najveća srpska umetnica Marina Abramović sada nastupa „pod tuđom zastavom“ i nisu se usudili da je pozovu u Beograd. Umesto toga, deo programa festivala činiće njen najbliži saradnik i nekadašnji partner Uve (nadimak Ulaj) Lajsipen.“

Žalosna izjava, najblaže rečeno. Ali još jedna potvrda o tome kakvi ljudi sede na funkcijama i kako je zapravo cela situacija u društvu poražavajuća.

Ako nekome nije jasno, da probam da razjasnim. Marina Abramović rođena je u Beogradu, ali je poreklom Crnogorka (oba roditelja Crnogorci). Čemu onda tvrdnja da je ona srpska umetnica? I da li je to uopšte bitno? Bitno je možda da je, dok je radila u Beogradu, imala loš tretman i da se afirmisala tek odlaskom iz rodnog grada.

„…sada nastupa pod tuđom zastavom i nisu se usudili da je pozovu u Beograd.“

„Nastupa pod tuđom zastavom“ – misli se na činjenicu da je Marina Abramović nedavno uzela crnogorsko državljanstvo. Ne vidim šta je tu sporno i zašto zbog toga nisu mogli da je pozovu?

Crnogorci (crnogorska vlada) su, za razliku od nas (naše vlade), uspeli da shvate značaj Marine Abramović. Tako je crnogorski ministar kulture, lično otišao u Njujork da se sastane sa Marinom Abramović i uruči joj crnogorski pasoš. Ona je prošle godine posetila Crnu Goru, gde joj je isti ministar ponudio kompletan prostor fabrike „Obod“ na Cetinju. Kada su obilazili ovaj kompleks ministar je izrazio spremnost da joj ustupe ovaj kompleks, na šta je ona upitala koji bi deo to bio. Ministar je na to rekao da bi bili spremni da joj ustupe ceo kompleks ukoliko bi imala ideju šta sa tim da se uradi.

Pre nešto više od mesec dana imao sam prilike da razgovaram sa bliskom saradnicom Marine Abramović, koja mi je rekla da je Marina, pre nekoliko godina, imala kontakte i sa tadašnjim ministrom kulture Srbije. Posle načelnog razgovora i obostrane spremnosti na saradnju, Marina se čudila zašto je niko nije dalje kontaktirao. Kada je ponovo stupila u kontakt sa ministarstvom kulture Srbije uputili su je na neku službenicu koja je pitala da li ima skajp nalog da se čuju.

Umetnički direktor BELEF-a na kraju poručuje da ćemo umesto Marine imati Ulaja. Sjajno!

Rekao bih da se već duže vremena ovde govori o nekakvom širenju „istine o Srbiji“.

Čitav događaj sa gostovanjem Ulaja bi zapravo mogao predstavljati performans pod nazivom „Istina o Srbiji“ – najavljuje se dolazak „čuvenog svetskog performera“, kao substitucije za Marinu Abramović, koja nastupa „pod tuđom zastavom“, te zato nismo smeli da je pozovemo; performans umetnik će izvesti performans o kome nema nikakvih podataka, sa nepoznatim vremenom početka; i na kraju, istina, performans se otkazuje.

Onima koji šire tu istinu preporučio bih da pričekaju još malo, kako neko stvarno ne bi došao da vidi kako ta istina izgleda.

Naravno, neki šire istinu za pare, dok drugi to rade iz čisto patriotskih razloga. Ovim prvima bih u svakom slučaju poručio da se malo više pozabave kreiranjem istine koju pokušavaju da šire. Ali ko mene sluša?

I da ne bude zabune – Marina Abramović je spremna da dođe u Beograd. Da li je spremna da se uključi u „širenje istine“? To nisam siguran.

Vaù, vaù

vaù, vaù

 

 

 

vaù, vaù

väü, väü

grrrrrrrrr!

grrrrrrrrrr!

väù, väù

väù, väù

väù, väù

väùu, väùü

Crocodile Project

FTSC: 17,1 ¢ -0,245% CSKE: 10.908 € 2,15% FISE: 8.765 – 0,0% dOdGE: 7.16, 2,69% MUJO: 8.08§ 7,8%

Langtek corporation is developing new All-around multifunctional device for global IT market (satellite, scanner, copier, fax, printer, smart phone and blue-ray), based on Tri-Cyclone>Nano technology.
Engineers from Langtek confirmed that the name of this device will be:
THE CROCODILE
Crocodile will be the unique device on world IT market and will integrate couple of new technologies, such as: Hyper-Donkey Monitoring and Double Circulating M-flops.
The device will be controlled by special Hybrid Mauro® Chips.
We provide you couple of exclusive photos of Hybrid Mauro® Chips and assembling process.

Hybrid Mauro® Chip

Finalizing of Hybrid Mauro® Chip in Illuminated Tunnel

Assembling Chakra Diodes in Illuminated Tunnel

„We expect significant increase of income from September, when start of distribution of CROCODILE was planed“ – said Tailor Langdon, CEO, Pr.Co., CACIB of Langtek Satellite, on yesterdays press conference.

CV – English version

Hektor Trebiccki

Date of Birth: April 27th 1975
Place of Birth: Nowa Zwonyawa, Poland
Marital Status: Married

Education

  • Graduate Hi-Tech Genola University, First Degree, Third Degree, Second Degree
  • Lengtington Law School extra MBA, Master of Science

Work Experience

  • Landacore Mobile technologies inc., as managing projector, 2 years
  • Switch off corporation, as senior supervisor manager, 5 years
  • Multitotal international transcommunication, as executive senior combus, 3 years

Currently working

  • Langtek Satelite Corporation, as Senior File-Attachment.
  • Participating in projects: Mirror Satellite and Satellite within Satellite
  • Chief on Crocodile Project

Seminars and other forums

  • Intel-Ferrari summit in Luang Dong, 2005
  • Conference of processing hydro technologies in Dublin 2006
  • Super Development weekend, Kuopio 2006
  • Transmission and transaction conference and discussion panel, Santa Monika 2007
  • Explicit impact of modern technologies on environment, conference in Acapulco 2008
  • Mobile or not conference in Belgrade 2009
  • International summit on potential risks in electricity, Vienna 2010

Additional skills

  • driving licence;
  • fluent English, fluent speak-talk-write French, Russian fluent moment, German speak-read;
  • PC skills – programming in Oracle, Base for Q, +++Musicl, developing tools Power Toy, designing enviroment latent, PANTRAX 6.13

Personality and interests

  • Highly responsible, easy communicate, solving problems, bring solutions.
  • Love animals (iako ih ponekad jede, ali nema veze – drugi kolju)
  • Enviroment protection – Member of World Water Forum, organization for preserving of drinking water on Earth (participate in Workshop How-to and How-not-to)
  • sports
(svaka sličnost sa stvarnim ljudima je slučajna)