Arhive kategorija: Pesme

Nebeski skakač

Oj Felikse nebeski skakaču,
Što zadade muke i meraču.
Na hiljade fita se vozdignu,
Te spokojno ambisu namignu.

 Procedura dvadeset i kusur,
Iz Rozvela Džo Kitinger šalje.
Na to Feliks spremno odgovara:
Čekirano i možemo dalje.

Padobrani, kaciga, odelo,
Sve dovoljno da zaštiti telo.
Oprema je i spremna i jaka,
Al’ boj bije srce u junaka.

Junak Feliks u ponor se vinu,
U Rozvelu načini tišinu.
Ustreptaše tada srca mnoga,
Džo priziva anđele i Boga.

Iz grla se poklič zaorio,
Padobran je Feliks otvorio.
Zemlju dirnu s’ dva koraka laka,
Sretna majka sad čeka junaka.

Pesma u desetercu, koju posvećujem Feliksu Baumgartneru i njegovom jučerašnjem skoku (14.10.2012)

Advertisements

Mali cvet

Izgleda da sam u pravu – reče kameleon.
Da, ali zamalo – odgovori mali cvet.

Još uvek ponekad osetim taj divan miris lala sa Zapada,
Te božanske arome francuske kuhinje i lakoću življenja.
Da, pre svega, lakoću življenja koja me tada obuzme.
Ali nešto je počelo da zaudara!
Ne, to nije ovaj balkanski smrad, odveć dobro poznat mom nosu.

Mi nemamo neprijatelje – kaže Onaj sa Zapada.
Mi želimo da svi budu srećni.
Nadmoćni smo jer pomažemo druge i kažnjavamo krivce.
Ah, ta krivica!
Više hiljada godina stara zmija što čoveka tera na samoubadanje.
Znao sam da mi je ona zasmrdela.

Čak su i životinje morale razumeti da su krive.
Vuk – taj krvoločni grabljivac i štetočina; oholi, svirepi i hladnokrvni ubica.
Nije li to dovoljna krivica da ga odstrelimo zauvek?
Ili još bolje – da ga nateramo na prihvatanje krivice i samoporicanje.
I eto psa, najboljeg prijatelja!
Ipak, ostade tu i tamo po neki samotnjak, u dubokoj šumi i van dometa.
Spasite samotnjaka! – povikaše neki u jednom momentu.
Ipak je on stara evropska životinja.

Gle, i životinja-Srbi se mrcvari!
Ah, čak se i samoubada!
Kaže, pri tome, da su i nju drugi ujedali kad god su imali priliku.
Ha, ha, ha! – nasmeja se Onaj sa Zapada.
Zar mislite da su veštice imale šansu da se odbrane?
Mislite li da smo verovali u veštice ili samo volimo da gledamo mrcvarenje krivca?
Sada se i oni koji sebe nazivaju neprijateljima te životinje pomalo začudiše i u glas povikaše:
Hoćemo da je dokrajčimo!
Ne! – uzviknu Onaj sa Zapada.
Možete je ubadati povremeno, da ne zaboravi krivicu.
Ali ponekad je morate pustiti da stavi šajkaču i zaigra kolo.
Ako hoćete da budete sa nama ne možete imati neprijatelje!

Pa, dobro. – pomisli životinja-Srbi – mi više ne pokušavamo da grizemo, kao što to čini životinja-Palestinci.
Bićemo Šumadinci, nećemo imati neprijatelje i ipak će se sve srećno završiti.

Ah! Pas je opet ujeo!
Uspavajte ga odmah! – povika Onaj sa Zapada.
Hoću čoveko-psa koji zna da kaže Dobar dan!

Izgleda da sam u pravu – reče kameleon.
Da, ali zamalo – odgovori mali cvet.

Približavanje

Izgubljeni dečak u šumi prijateljstva,
Naslućuje oštre hridi na izmaglici horizonta.

Gledao sam snažne ljude,
Misleći da ću i sam jednom pomerati planine.

U podnožje pristigavši,
Spoznah kako je planina odveć velika.
I noge behu umorne,
Te poželeh da sam onaj dečak koga svi vole.

A sada?
Sada se divim ptici što spokojno napušta gnezdo.

 

Mljackanje

Reči mogu biti slatke jagode,
Od takvih jagoda i kolač se dobar pravi.

Pojede li se previše kolača – želudac nabubri.

O, ljudi nabubrelog želuca:
Hoćete li stići dalje od kreveta?

Vi što žderete slatke kolače,
A onda ih vraćate i preživate,
Nazivajući to mudrošću,
Poslušajte i ovo:

Želite li k’ bistrim izvorima,
Glad sa sobom povedite!

No, mare li žderači za izvore bistre,
Što teške smradove iz želuca čiste.

Mare li uopšte da jagode slatke,
Uz blagoslov Sunca tek bivaju naše.

Novak i Švajcarac

Evo, već je više od dve nedelje kako ništa nisam napisao…

Kad je već tako ajde rekoh da napišem opet nešto vezano za tekuće događaje.

S obzirom da je naša epska narodna poezija nadaleko proslavljena u svetu napisao sam jednu pesmu u desetercu i posvetio je pobedi Novaka Đokovića nad Rodžerom Federerom u polufinalu US Opena 2011.

 

Novak Đoković i Švajcarac
Šta to tutnji preko Atlantika,
U Nju Jorku u zemlji Jenkija,
Dal’ su bombe ljutih terorista,
Il’ je srdžba misis Klintonove,
Nit’ su bombe ljutih terorista,
Nit’ je srdžba misis Klintonove,
Već to reket Đoković Novaka,
Lopte bije na same linije.

Portishead – Roads

Roads

Ohh, can’t anybody see
We’ve got a war to fight
Never found our way
Regardless of what they say

How can it feel, this wrong
From this moment
How can it feel, this wrong

Storm.. in the morning light
I feel
No more can I say
Frozen to myself

I got nobody on my side
And surely that ain’t right
And surely that ain’t right

U životu dolazimo do trenutka kada shvatamo da je naš put jedinstven i da je neminovno da preuzmemo odgovornost i sami se izborimo sa tim, iako nam se čini da to ne možemo.

Put ne postoji i pored toga što su nam govorili šta da radimo – da budemo jaki, uspešni, ispravni.

Naš osmeh, govor, pojava, postaje prazna ljuštura koja stoji prema svetu i kao da osećamo da će svakog trenutka pući. Gde je ta večna osnova koja nedostaje? Da li će nas život razlupati u paramparčad da se nikad više ne sastavimo?

Ta jedinstvena osnova koju posedujemo i koju teško možemo komunicirati sa drugima, vodi nas i na jedinstven put, put koji nikada niko nije prošao i koji nikada niko neće proći. Zato nam o tom putu niko ništa i ne može reći.

Ono-jeidnstveno-što-smo-mi često nije ni tako lepo, ni ispravno. Ulazi u sukob i sa etičkim i sa estetičkim. I zato ćemo biti osuđivani od drugih (I got nobody on my side). Etičko i estetičko nas mogu ubiti mnogo lakše od drugih stvari, ali – “regardless of what they say, we’ve got a war to fight”.

Čini mi se da svako od nas, da bi se zaokružio kao čovek, mora u jednom momentu reći:

How can it feel, this wrong,

From this moment

How can it feel, this wrong.

U istoj ravni sa prethodno izloženim, ova pesma se može tumačiti i kao borba ljudi drugačije seksualne orijentacije za svoj položaj u društvu. Jer, kako seks može biti pogrešan? Kako da shvatim da je pogrešno ono što osećam? Ako nikoga nisam povredio, kako da shvatim da je pogrešno ono-što-sam-ja?

Ja sam ipak skloniji prvobitnom tumačenju pesme. Jer, gay ljudi se međusobno povezuju i bore za svoj položaj, dok ono-jedinstveno-što-smo-mi ostaje usamljeno, ali lepo i ispravno, regardless of what they say.

Beth Gibbons, hvala ti za divno pevanje!

Zaboravljena kuća

Daleka su prostranstva iza kraja,
To sveto u osluškivanju boravi.

Zaboravljena kuća niz kamenu stazu,
Prkoseći vremenu gospodara čeka.

Bezumnik naslućuje stazu u daljini,
U stopu ga prati senka divlje zveri.

Blag beše glas zaboravljenog prijatelja,
Što poziv upućuje i otvara dveri.

U senci planine, na severnoj strani,
Gde mahovina teški kamen zastire.

Tu tužan spoznah da put nedostaje,
Il’ to beše blizina gde sveta se zemlja prostire.