Stephen Hawking i kraj filozofije

Na samom početku svoje najnovije knjige “Grand Design” (Hawking/Mlodinow) Hawking navodi da je filozofija mrtva (verujem da se i Mlodinov složio sa ovim s obzirom da je potpisao knjigu). Ovo je stara Hawkingova teza koju je izložio još u svojoj knjizi “A Brief History Of Time”. S obzirom da ova teza kod njega figurira dvadeset i više godina nameće se zaključak kako je on sam duboko uveren u svoju tvrdnju.

U svojoj novoj knjizi on nešto detaljnije obrazlaže ovu tvrdnju, čime nam pruža elemente da bliže sagledamo njegovu poziciju.

Odmah pošto je izrekao da je filozofija mrtva on na filozofski način prilazi razmatranju prirodnih zakona i predlaže novi filozofski pristup koji naziva “realizam zavisan od modela”. Iz ovoga bi mogli shvatiti da filozofija nije mrtva, već se preselila u kabinete za fiziku. Zapravo njegova teza se svodi na to da filozofi nisu u stanju da održe korak s najnovijim naučnim dostignućima na polju fizike. To je i moguće. Jer kako u ovom kratkom vremenu koje nam je na raspolaganju pohvatati sve te principe, teorije, hipoteze, načine dokazivanja. Teorija struna, M-teorija, 11 dimenzija, suma po istorijama, renormalizacija, supersimetrija, neodređenost, isključivost, bozoni, mezoni, neutrina, zeleni, plavi, crveni, šarmantni, gornji, donji kvarkovi, spinovi, tamna energija, tamna materija, inflacija… – samo su neki od pojmova sa kojima bi trebali biti upoznati (naravno tu dolaze i klasične teorije i zakoni).

Ipak, ovo bi trebalo da budu važna pitanja vezana za postojanje. Razmišljao sam o tome da bi i filozofi, pre nego što siđu sa scene, mogli da daju svoj komentar na ovakvo viđenje stvari.

Realizam zavisan od modela ne pretpostavlja postojanje realnosti nezavisne od posmatrača i načina posmatranja, već realnost uslovljava ukupnim modelom posmatrača, posmatranog i uopšte svih okolnosti. Tako bi svet mogao biti viđen i objašnjen ne samo na jedan način, već na više načina, u zavisnosti od modela. Pri tome se ne bi dovodila u pitanje valjanost prirodnih zakona, niti bi postojala potreba za božanskim uplivom.

Hawking je istakao i da je njegovo razmišljanje zasnovano na naučnom determinizmu. Ovaj pojam se najčešće vezuje za Laplasa i period njutnovske ere kada se verovalo da se uz adekvatne podatke mogu napraviti sva predviđanja događanja u kompletnoj vaseljeni. Zato nije jasno da li je naučni determinizam, na koji se Hawking poziva, u skladu sa njegovim realizmom zavisnim od modela. Ovde treba imati u vidu da on odlično poznaje i prihvata principe kvantne fizike. U tom smislu nije jasno kako se njegova utemeljenost na naučnom determinizmu odnosi prema polemici koju su kvantni fizičari dvadesetog veka (Heisenberg, Bohr i drugi) imali sa zastupnicima principa naučnog determinizma.

Potkrepljujući svoju vezanost za naučni determinizam Hawking negira postojanje slobodne volje. Čovek je biološki organizam i kao i sve druge stvari u univerzumu podleže zakonima fizike (prirode). U tom smislu bi se mogle predvideti i njegove aktivnosti ukoliko bismo posedovali sve relevatne podatke i ukoliko bi imali dovoljno dobar alat za takve proračune. S obzirom da je tako nešto u sadašnjim uslovima nemoguće izvesti mi se moramo zadovoljiti samo konstatacijom da determinizam važi jednako za čoveka kao i za ostale stvari u prirodi. Ovde mi opet deluje kao da je olako izrečena još jedna diskvalifikacija. Pogotovo imajući u vidu da se radi o nečemu što je predmet rasprave mnogih naučnika i filozofa već dugi niz godina. Možemo li se ovde pozvati na princip neodređenosti, odnosno ponašanje materije na subatomskom nivou. Zar se ne može reći da čovek može reagovati na sve moguće načine i da to nije u potpunosti predvidivo, već da postoji verovatnoća reakcije na određeni način. Ako elektron može reagovati na sve moguće načine, što potvrđuje načelo sume po istorijama, zar nije moguće da i čovek tako reaguje. Postoji li mogućnost da čovek koji stoji na balkonu desetog sprata, bez valjanog razloga, skoči sa balkona? Ili – ukoliko se na balkonu nalazi nekoliko ljudi koji žele da bace tog čoveka sa balkona, pri čemu mu nude da ga poštede ukoliko bi izjavio da ne postoji mogućnost da ga bace sa balkona. Naravno, pretpostavljamo da bi svi ljudi zdravog razuma izjavili kako ne postoji mogućnost da ih bace sa balkona. Ali zar ne postoji mogućnost da bi se našao čovek takvog karaktera koji uprkos svemu ne bi hteo da izjavi tako nešto.

Svakako da Hawking nije ni prvi ni poslednji fizičar koji tretira filozofska pitanja. Pre njega to su činili već pomenuti Heisenberg i Bohr, ali rekao bih na mnogo suptilniji način i uz manje kontradiktornosti. Možda i u nešto drugačijem vremenu i okolnostima.

Ono zbog čega ljudi kupuju Hawkingove knjige jeste to što je on jedan od najpoznatijih teorijskih fizičara današnjice koji se već dugi niz godina bavi pitanjima nastanka i razvoja Univerzuma. Ako tako nešto postoji, moglo bi se reći da je Hawking mainstream u kosmologiji, kao uostalom i sve naučno-popularne emisije o Kosmosu koje možemo pratiti na stranim i domaćim kanalima. Uzgred, šablon tih emisija je uvek isti –  narator, sa glasom koji kao da najavljuje sudnji dan, ponavlja jedne te iste stvari (čak je za jedan serijal angažovan Morgan Freeman), dok se povremeno pojavljuju astrofizičari, koji onako nasmejani i veseli, vrlo samouvereno, objašnjavaju činjenice do kojih je nauka došla.

Šta je zapravo suština današnje kosmologije? Ona se i dalje zasniva na teoriji Velikog praska, prema kojoj je Univerzum nastao iz majušne tačke veoma velike gustine i gravitacije u kojoj prestaju da važe svi zakoni fizike i koju nazivamo singularnost. Tako nastao Univerzum se širio i nastavlja da se širi, što dokazuju rezultati posmatranja, odnosno takozvani crveni pomak (Hablov zakon). Prema tim procenama današnji Univerzum star je oko 13,7 milijardi godina. Ovakav pogled je i u skladu sa opštom teorijom relativnosti prema kojoj tela utiču na zakrivljenje prostor-vremena. Istovremeno, na ovaj način, opšta relativnost predviđa i svoje zakazivanje u singularnosti. U opticaju su bile (ili su još uvek) još neke teorije, kao recimo inflacija. Ali sve se u suštini svodilo da živimo u Univerzumu koji se širi.
(ukoliko želite da pogledate neku od naučno-popularnih emisija na ovu temu preporučio bih Stephen Hawking’s Universe, od 6 epizoda; tu se pojavljuju i najpoznatiji astronomi, kao što su Alan Guth i Andrei Linde; 6. epizoda je i najzanimljivija ako imate neko predznanje)

Razmišljajući o teoriji Velikog praska i Univerzumu koji se širi došao sam do nekih pitanja koja u celoj priči zvuče zdravorazumski i kao da se sama po sebi nameću. Svestan sam pri tome bio da čisto logička, zdravorazumska pitanja mogu imati značaja pri osporavanju ili potvrđivanju određene teorije, ali sam isto tako bio svestan i da je svaka naučna teorija bazirana na prikupljenim podacima i da je proverljiva, odnosno dokaziva. Recimo, verovatno je pre 500 i više godina ljudima delovalo sasvim logično i apriori prihvatljivo da telo veće mase postiže i veću brzinu pri slobodnom padu od onoga manje mase. Međutim, ispitano je i dokazano da sva tela u slobodnom padu postižu istu brzinu, uz izuzetak onih koja su lakša od vazduha. Teško je bilo, oslanjajući se na sopstvenu intuiciju, napustiti i pojam apsolutnog prostora, a naročito apsolutnog vremena. Ipak, eksperimenti i matematika ukazuju da ne postoji apsolutno vreme, već da svako ima sat koji drugačije radi. U tom smislu se i ne može podrazumevati da nas intuicija i zdrav razum uvek vode ka odgovoru.

Problem nas laika, pa čak i onih malo stručnijih jeste u tome što bi nam dobar fizičar-matematičar uvek mogao skrenuti pažnju kako je, recimo, matematički dokazano da je moguće da se „iz ništa stvori nešto“. No, s obzirom da je ovo moj blog ja ću ipak slobodno spekulisati o pitanjima koja su mi pala na pamet, a tiču se teorije Velikog praska.

Prvo i najjednostavnije pitanje jeste – Šta je bilo pre Velikog praska? Ili – Kakvo je početno stanje pred Veliki prasak?

Pre razmatranja mogućeg odgovora bitno je možda da pomenem da termin „veliki prasak“ ne treba shvatati bukvalno. On se ne koristi da bi označio nekakvu veliku eksploziju pri nastanku Univerzuma, već da bi ukazao na dinamiku Univerzuma.

Naravno, ovo pitanje postavljaju i astrofizičari i ne tvrde da na njega imaju odgovor. Oni samo tvrde da je nauci poznato stanje Univerzuma delić sekunde nakon Velikog praska, ali ne i pre toga. S obzirom da „pre toga“ označava singularnost, gde je T=0 (vreme ne teče), onda je i besmisleno postavljati pitanje šta je bilo pre. Ali još uvek nema ubedljivog odgovora na to kako je početno stanje bilo tako fino podešeno da bi danas dobili ovakva inteligentna bića kao što smo mi? Jedan od mogućih odgovora je i taj da mi, kao bića koja obitavaju u ovom Univerzumu, jedino njega možemo biti svesni. Ovakav odgovor se oslanja na antropičko načelo, što znači da nije baš ubedljiv sa stanovišta nauke. Iz njega bi sledilo da je moguće da postoji i mnoštvo drugih Univerzuma nastalih iz svih mogućih početnih stanja (otprilike 10^500), ali da mi kao deo našeg Univerzuma nismo u stanju da imamo saznanja o njima.

Po meni bi ovo bio samo blagi pokušaj eskiviranja božanskog upliva, kod teorije Velikog praska. Jer, iz ove teorije neminovno se nameće zaključak da je početno stanje moralo postaviti neko biće više inteligencije, koje mi nazivamo Bog. Čini mi se da je zato ova teorija bila prihvatljiva i Katoličkoj crkvi, koja je 1965. godine i zvanično prihvatila teoriju Velikog praska, kao teoriju nastanka Univerzuma. Štaviše, jedan od tvoraca ove teorije, odnosno teze o Univerzumu koji se širi, je sveštenik i profesor fizike po imenu Abbe Lemaitre.

Nešto preformulisano moje pitanje bi moglo glasiti – Da li je uopšte moguće govoriti o teoriji Velikog praska, a da to isključuje božanski upliv?

Mišljenja sam da to nije moguće. Čini mi se da je tog mišljenja bio i Hawking kada je pisao „Brief History of Time“. Očekivao je svakako da će ova teorija biti napuštena u skorijoj budućnosti. Međutim, u najnovijoj knjizi „Grand Design“, kao da je odustao od napuštanja Velikog praska.

Veliki prasak bi mogao biti koristan ne kao teorija nastanka (početka) Univerzuma, već kao objašnjenje istorijskog (vremenskog) Univerzuma. Međutim, istorijski Univerzum ne može biti uzet u razmatranje kao konačno objašnjenje, jer Univerzum predstavlja sveobuhvatno prostor-vreme, te stoga ne možemo govoriti o njegovom početku i kraju.

Drugo pitanje, koje, naravno, ima veze sa prvim, jeste – Šta podrazumeva širenje Univerzuma?

Naime, širenje kao pojam podrazumeva da postoji nešto izvan toga u šta se nešto širi. S obzirom da je Univerzum ono sveobuhvatno što postoji, znači da se Univerzum širi u „ništa“. Postojanje nečega kao što je „ništa“ zvuči paradoksalno, jer „ništa“ nema nikakve posledice. Prema načelu ekonomičnosti (Occam’s Rasor) sve što ne pravi posledice treba eliminisati iz teorije. Zato je i Univerzum koji se širi apsurdan.

Osnovni dokaz da se Univerzum širi predstavlja takozvani Hablov zakon. Analizirajući spektar svetlosti prispeo sa udaljenih zvezda i galaksija Edvin Habl je uočio takozvani crveni pomak (red shift) kod spektra udaljenih zvezda na osnovu čega je izveo zaključak da se udaljenije zvezde udaljavaju brže od nas, što je ukazivalo na Univerzum koji se širi.  Pri tome je usvojena i Fridmanova pretpostavka da Univerzum izgleda isto iz bilo koje tačke (isotropan).

Jedno vreme sam smatrao da pitanja koja postavljam mogu biti potpuno besmislena sa stanovišta nauke, iako izgledaju kao potpuno opravdana. No, ubrzo sam otkrio da su i neki astrofizičari postavili slična pitanja i da na jedan veoma argumentovan i naučno utemeljen način osporavaju Univerzum koji se širi, odnosno teoriju Velikog praska.

Jedan od njih je Halton Arp – američki astronom, čovek koji je prešao osamdesetu godinu, i koji je gotovo celu karijeru posvetio prikupljanju dokaza da takozvani crveni pomak ne ukazuje na širenje Univerzuma. Marljivo je prikupljao i katalogizovao snimke udaljenih galaksija i klastera (skup galaksija), analizirao ih i ukazivao da neke relativno međusobno bliske galaksije pokazuju neadekvatnu razliku u crvenom pomaku. Na udaljenijim distancama ovakvih pojava je bilo toliko da je na kraju zaključio i da crveni pomak ne može biti dokaz širenja Univerzuma. Saznanja do kojih je Arp došao nailazila su na veliki otpor kolega i koliko mi je poznato prihvaćena su kao „red shift anomalies“, ali nigde nisu pomenuta u nekoj od brojnih naučno-popularnih emisija. Skrenuo bih pažnju i na jedan tekst koji je Arp napisao povodom štampanja njegove knjige „Seeing red“ (1998) i koji ne govori samo o knjizi, već ukazuje i na loše stanje i postojanje jakih interesnih grupa unutar naučnih krugova, kao i inkvizitorski odnos prema novim, nezavisnim idejama. (ako ste stigli dovde, obavezno pročitajte ovaj Arpov tekst)

Pomenuo bih još jednog astrofizičara koji na još radikalniji način od Arpa osporava Veliki prasak i Univerzum koji se širi. Reč je o Alexander Franklin Mayer-u. U javnosti gotovo i da nema govora o njemu. Čak je i na internetu materijal o njemu veoma oskudan. Njegov rad finansira fondacija Jay Pritzker (osnivač lanca „Hyatt“). Za Mayer-a sam sasvim slučajno saznao, diskutujući o pitanjima Univerzuma, u okviru jedne online zajednice filozofa. U svakom slučaju njegova poslednja knjiga „On the Geometry of Time in Physics and Cosmology“ pravi značajan zaokret u odnosu na dosadašnje shvatanje geometrije prostor vremena. Na netu je moguće skinuti samo prvih 17 poglavlja ove knjige. Nisam u potpunosti upoznat sa onim što Mayer tvrdi u svojoj knjizi, ali sam iz nekih diskusija mogao zaključiti da oni koji zastupaju Mayerovo viđenje sugerišu da bi Univerzum mogao biti konačan, ali neograničen, kao i to da Univerzum nema početak u vremenu i prostoru, već da je oduvek tu.

Na kraju bih se vratio na Hawkinga i njegovu izjavu da je filozofija mrtva. Tu rečenicu je izrekao u prvom delu njegove knjige „Grand Design“, dok na kraju knjige poručuje: „Tela poput zvezda ili crnih rupa ne mogu da se pojave ni iz čega, ali čitava vaseljena može.“

Dakle, Hawking počinje knjigu objavljujući „kraj filozofije“, a završava je konstatacijom da vaseljena može nastati ni iz čega.

Imajući u vidu izneseno, ja bih pre upitao: „Da li se radi o kraju filozofije ili krizi kosmologije?“

(ko pročita do kraja vodim ga na večeru; ako bude više takvih, sve častim pićem)

Advertisements

6 responses to “Stephen Hawking i kraj filozofije

  1. Labilna 18. jula 2011. u 20:52

    Kako da ostavim komentar kada ništa ne razumem 🙂 Mnogo je ovo za moj mozak, mnoooogooo 😀

    • Bojan 19. jula 2011. u 00:00

      Ma mnogo je i za moj. Ali eto, zapitam se otkuda mi na ovom svetu i otkud svet uopšte tu i onda moždane vijuge krenu da rade. Ali nigde kraja… Valjda tako i treba.

  2. Aleksandra 29. jula 2011. u 20:44

    evo ja pročitala, i mislim da filosofija ne može imati kraj dokle god postoji ljudskih bića, prosto je to deo čoveka, a možda i zato što ‚‚zašto‚‚ i ‚‚kako‚‚ ne mogu imati kraj. Kao što univerzum nema kraj ni početak. Mislim da se sve vrti u krug.

    • Bojan 30. jula 2011. u 17:24

      Primetila si nekoliko značajnih stvari. Filozofiranje svakako neće prestati. Pogotovo dok ima ovakvih kao što sam ja. Hawking zapravo misli da današnji profesionalni (akademski) filozofi nisu u stanju da daju doprinos odgovorima na pitanja vezana za postojanje, kao što je to bio slučaj nekad. Međutim, mora se imati u vidu da je pre nekoliko stotina godina i više filozofija, matematika i fizika predstavljala jedno polje delovanja. Tako su poznati fizičari i matematičari bili istovremeno i filozofi (Isak Njutn, Ruđer Bošković). Da ne govorim o Aristotelu i njegovom vremenu. Onda, tu su i sjajni doprinosi boljem sagledavanju stvarnosti velikih filozofa kao što je Kant.
      Međutim, podela rada i specijalizacija išla je zajedno sa velikim napretkom nauke, što je neminovno dovelo i do striktnijeg povlačenja granica između filozofije i nauke. Danas bi filozofija mogla biti viđena samo kao nešto što balansira između religije i nauke, bez preteranog uticaja na opšti progres čovečanstva. Ali opet zavisi ko posmatra i iz kog ugla.
      Mislim da bi se u narednih nekoliko decenija moglo ispostaviti da je i nauka (fizika) uzela prevelik zalogaj i da ne može dati odgovor na pitanja kojima se trenutno bavi Hawking. Čak bi se, kao što sam napomenuo u tekstu, moglo ispostaviti i da je na pogrešnom tragu.
      Nije li malo preambiciozno tvrditi da ćemo jednog dana znati sve? I ne bi li ta činjenica ukinula ljudska bića kao takva?
      Kako i zašto – važna pitanja. Kao što i sam Hawking kaže nauka se u njutnovskoj eri više bavila problemom kako stvari funkcionišu. Reklo bi se da je Njutn i zaokružio tu celinu „kako štvari funkcionišu na makro nivou“. Pošto smo videli da ti zakoni ne važe i na mikro nivou, kao i da nisu potpuno precizni kada su u pitanju velike razdaljine, došlo se i do mnogo ambicioznijeg pitanja – zašto.
      Rekao bih da je ovo zapažanje da se sve svodi na cikličnost (kružnost) dosta dobro. Krug ili sfera nemaju početka i kraja, odnosno svaka tačka se može smatrati početkom i krajem. I u prirodi je slično – život se obnavlja u ciklusima. Stvar je u tome što to možemo uočiti jedino ako posmatramo spolja, što nije uvek izvodljivo pošto smo i sami geometrijski ograničeni.

  3. Dragana 7. oktobra 2011. u 10:32

    Hej,banuh…videh…i evo ostavljam ovu stranu otvorenu da procitam do kraja…zanima me Houking…(vecera manje vise….vrlo malo jedem…:) i inace a tek uvece….hehe ).
    Btw i ja sam rodjena 20 jula…..so… pozdrav !
    …………………………..Procitala……Ja isto mislim da Houking tupi kad govori o kraju filosofije….a to o postanku Univerzuma je zamuljao tako da me uvek zaboli glava cak i od njegovog prepricanog teksta….na netu,stampi…Moram uzeti neku njeg knjigu napokon…..

    • Bojan 11. oktobra 2011. u 08:18

      Hvala ti na poseti i što si imala strpljenja da pročitaš ovaj dugačak tekst. Malo sam u nekoj gužvi oko posla pa ti evo odgovaram sa malim zakašnjenjem.
      Što se Hokinga tiče mislim da je on postao neka vrsta preduzeća. S obzirom da ljudi vole da ga čitaju i gledaju stalno piše knjige i radi emisije sa svojim potpisom. Imam utisak da se njegovi poslednji radovi svode na to da se nešto plasira na tržište.
      Ako planiraš nešto od njega da pročitaš preporučujem ti „Brief History of Time“ ili kako je naš izdavač („Alnari“) preveo: „Kratka povest vremena“. Vezano za mainstream kosmologiju i modernu fiziku preporučio bih ti knjigu „Elegantni kosmos“, autora Brajana Grina. Obimna je knjiga, ali su se potrudili da sve predstave kroz dobre primere i poređenja. Nažalost od ovih „alternativnih“ autora (u osnovi oni koji se ne slažu sa „Velikim praskom“) ne postoji ništa prevedeno na srpski.
      20. juli – čovek prošetao Mesecom i pravo vreme da se dođe na svet. Pozdrav!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: